Pričala bih ti o sebi...
Oh, kako bi volela,
da šetamo ulicama grada,
mojom pričom zaneseni.
Toliko toga je u meni,
ali bojim se,
otrovala bih te tugom
i bolom mojim golemim.

Bojim se,
 podsmeha tvog.
Smešno je,
koliko zrela žena,
u sebi ima, sanjalačkog,
 detinjastog...

Pričala bih ti o sebi,
noćnom putniku
sa očima zaljubljenim,
kad lice zrači sreću.

Pričala bih ti,
bez gorčine,
sa nadahnućem
nerazumne duše
 što pati,
drži srce u šaci,
sluša šum vetra,
zujanje pčela
i oseća suton plav,
što grli grad...

Pričala bih ti o sebi...
Da smo danas zajedno,
na klupi gradskog parka,
pod jasminom,
veo po veo,
sa duše,
 rane da skidam...

Pričala bih ti o sebi,
ali bojim se,
plakaću,
a to ne bih smela,
jer samo danas,
bili bi smo zajedno,
pa ko zna kada više,
jer odlazim daleko,
 daleko...

Medju zvezdama,
da provedem večnost,
u radosnom lutanju,
gde se sluti svitanje.

Pričala bih ti o sebi,
iako bi možda bio isti,
kao i svi drugi:
običan prolaznik
u mom životu.
Pričala bih ti o sebi...

Potraži me,
u  proleće,
u prvom stidljivom
zračku  sunca,
iza  belih,
paperjastih  oblaka.
Poslat ću ti osmeh.

Potraži me.
Sa neba  što greje,
iz  tog  plavetnila,
smešiće se oči moje,
plavo  zelene,
što te  sa visina  gledaju,
cvetu  pored  tebe,
život  daruju,
a  tvoj  ulepšavaju.

Potraži  me, 
na  reveru  kaputa.
Krasit ću ti grudi,
grančicom 
ruzmarina mirišljavog,
za  najsrećnije dane
života tvog,  zakićenog.

Potraži me,
u  proleće,
kad  se sve  budi,
buja  i cveta,
kad  radost,
ko  vihor  struji  žilama
ovoga  sveta.
Biću  tu,
gde  se smeje,
veseli i raduje,
Samo  potraži,
potraži  me...