...niko me u svetu nije pokorio, nago sam ja sebe...
(Aleksandar Veliki)

…ovako… ne znam da li si ti moje sredstvo ili moj cilj… opet usnama skidam suze s tvog lica… sta smo proziveli, sta nam oci kriju… u kakve se konce opet saplicem, opet strmoglavljen u tugu kao bacen u hladnu vodu i moras plivati, ili pak potones… citava knjiga u jednoj reci, citav okean u jednoj suzi, sedam nebesa u jednom pogledu, vihor u jednom uzdahu, grom u jednom dodiru, hiljadu godina u jednom trenu, ti razmisli… kakav je to covek koji svoj uspeh meri u vremenu provedenom s tobom il’ bez tebe… i razbijem vrch srece, i znam da mi se iza ugla tuga k’o dete ruga…  od pocetka smo stvoreni nesavrseni, sa vise strasti od razuma, sabijenim mozgom u jedan uski kutak glave, a citavim telom prepustenim strastima... malena da li je dozvoljeno necasne ciljeve ostvarivati casnim sredstvima, ili jos gore, casne ciljeve necasnim sredstvima… da li zaliti zrtvu, koja bi rado bila dzelat kad bi mogla… proveri koliko si dobra, pa pomozi i onom koji ti ne moze uzvratiti… ima li vece radosti nego kad na cichi zimi priglis ozeblo dete… i zato pregazi pravila, principe, norme, moral, granice uma… jedino sto ostaje su dela, a najveci talenti se izgube u neradu… razmisli sta te koci da budes ono sto si uvek htela, da ostvaris svaki san,  da volis onim intenzitetom koji boli, da se radujes i tudjoj sreci, da se inatljivo smejes svim ljubomornim skotovima, znam da krijes u sebi...

...sta te to koci...

...vi ste svakako bili zaljubljeni, zar ne? i to više puta, jesam li u pravu? ali još uvijek ne znate šta je to ljubav… ne znate, tvrdim vam.. desilo vam se da plačete cijelu noć? i da loše spavate cio mjesec? možda ste pisali pjesme i pomalo se igrali idejom o samoubistvu? naravno, znam kako je to… ali, to nije ljubav, ljubav je nešto drugo...

(Herman Hese)

…Izgubljeno je samo ono chega se odreknesh…

(Lessing Gotthold Ephraim)

…dal’ secas se… ne zaboravio si… ili je to samo bio san…

…na tvom putu uspeha izguzvala se svrha… nekad pomislis na bivsa jutra… na bivsa mesta… na bivse… stare slike… gde je nestao taj bezbrizni osmeh… to nisi ti… polako… mozda ipak i jesi… samo sad si sa nekim teretom na srcu, nije on tezak al’ osetis njegovo prisustvo, uglavnom tu je… u ocima ti se nazire svo tvoje iskustvo… dal’ nekad  imas osecaj da si igrom slucaja prebrzo sazreo, a da to nisi ni hteo… lice slaze boru po boru… a sudbina samo crnim dirkama svira, i igra se sa tvojim srcem k’o kasapin, a ono, mozda nehotice, uvek nekako prezivi i dalje se veselo smeska svakom ko je voljan da ga malo prihvati i udomi…

i koju god nocas rec da napisem zvucace k’o tuzan zvuk violine… pogledaj nas… i dalje se rasipamo svetom, ocima zaslepljenim daljinama… a tek ono”Veni, vidi, vici”, vecini je samo “Veni,vidi”… pa da li u Nemacku pa crnciti, ili mozda u Italiju pa se kurvati, a mozda ipak konobarisati pa na prekookeanski brod… da se ne lazemo ako trazis istinu, daj skini taj lazni osmeh, i pogledaj u dubinu sebe, tamo leze svi pravi razlozi, ono iskonsko ti… pametni u ludnicama, a ludi zivot kroje… pa dobro doktore ako je dijagnoza ludilo… eto lud sam, mozda i jeste ovo vreme ludih… lud sam sto se jos uvek znam iskreno radovati, pa i tudjoj sreci… lud sam sto me nije sramota zrtvovati se za svoje ciljeve… lud sam sto me nije sramota priznati da je volim… lud sam sto mi je svejedno dali se krstis ili klanjas… pa ako sam lud, nek sam… a ti pa  budi dovoljno pametan pa se napravi lud …

…dal’ secas se… ne zaboravio si… il’ je to samo bio san…

…probudi se …

…pa dodji, dodji, u novi dio moga svijeta
ja sam strelica ti si meta, bilo bi šteta
da ne pokažeš reakciju,
dajem ti sve što želiš, a natrag dobijem foliranciju…

Ko ne ceni sebe, taj je nesrećan, a ko sebe precenjuje - taj je glup.

(Gi de Mopasan)

...u nadama svojim varaju se ljudi, jer čas su im zanosne, a u čas očaja pune; u varljivosti ovoj svako se izgubi...

(Pindar)

...na vrhovima prstima... tiho... srusi se sve kao domina u ovom lavirintu... i ne brini isto vidimo ali tumacimo razlicito... odavno sam ja samo svoj... tope se snovi kao santa, kruni se sreca pa ti sad gledaj svet naivnim ocima...  pa prekinem vrpcu proseka... i zapocnem ko zna koji put onaj prljavi tango... mala se riznica grehova puni... a sreca izmice kao koshuta plaha pred lovcima gonjena... u ocima punim sjaja naziru se obrisi svih boli... ponekad tuga kao pijan svat prodje kroz dushu i porushi tek obnovljene temelje... a moje srce napuklo kao kora starog bagrema... i posmatram ovaj nas vilajet i simultanku koja traje vecno... stav „ne mozes ti biti toliko dobar koliko ja mogu biti losh“... posmatram taj mulj... sve se cini nekako bolesno bezvoljno...  pa tek ona misao najjaci o(p)staju... aha... samo shto svako pametan ode... a ono malo ljudi koji se zaista trude, rade, zele, planiraju visoko, i ne boje se da svakom u lice saspu sve sto misle ubijaju u pojam svi okolo s ciljem zasto bi on uspeo kad ja nisam... tako u nasem nacionalnom parku lagano izumire kao ugrozena vrsta ta sorta ljudi... ali bas me briga... hitne snaga u srce... dobijem volje... necu mislostinju, sve sto mi treba stvoricu sam... ne treba niko da mi pomaze, kao i uvek u zivotu sam cu nauciti sve, nekad tesko nekad lakse... priznam sebi istinu, jer nema nista lakse nego sebe lagati... bez tuge sreca ne bi vredela... dace Bog i doce taj dan kad ce oni koji nemaju cenu pobrati lovore uspeha...  

...a ona neocekivano spusti poljubac na usne, ne uspem da odolim da joj kazem da je volim...

...ako nekoga mrzi mnogo ljudi, to mora da je dobar čovek...

(Vilijem Šekspir)

…onaj koji se ne zna pretvarati, taj ne zna ni zhivjeti. pretvaranje je shtit koji lomi svako oruzhje, shtavishe, ono je oruzhje koje probija svaki shtit…

(Pietro Aretino)

…kazes da je to bio samo sex… pa bas i ne verujem… proslo je, a mislio sam nikad nece proci… ha ha ha… davno sam postao novi covek… cesto sam se okrecao Bogu kad su mi se tresli temelji… dok nisam shvatio da je upravo Bog onaj koji ih trese…  postepeno sam gubio osecaje, dok nisam dosao do stupnja kada ih vise ni nemam… a ti mi kazes da sam dobar… dobro je biti dobar ali bolje je biti bolji… borbeno srce ponosnog coveka pregazilo je milione principa, ljudi, kilometara samo da ispunilo svoje ciljeve… a opet previse gresaka… nije vazno… i dalje svoje svoje ciljeve kao zastave podizem visoko, i to je ono sto  pomalo umornu dusu ogrne u ruho srece… drago mi je da sam opet tu… veliki pozdrav dragim ljudima… :)

..nema ljepshe nade od one shto je nikla iz tuge i nema ljepshih snova od onih shto ih radja bol…

(Ivan Cankar)

evo samo da pozdravim drage ljude ovde... odlazim daleko... vracam se za par meseci... ne znam kako cu bez bloga, nekako sam se navikao na njega... nista... lepo provedite leto... do sledeceg pisanja...

pozdrav... :))))