Zašto se igra zove Far Cry 2 ?

Zato što je očigledno korišćen isti engine. Sličnosti između FC1 i FC2 nema.

   Ono što je donekle slično jeste grafika, koja je opet vrhunski urađena, sa dosta detalja, ali je mnogo „sivlja“, valjda i zbog same lokacije đe se radnja odvija. Sve je žuteljavo, glibavo, raspalo...nisam naišao na nešto što bi snimio kao screenshot, ništa zanimljivo. Uglavnom, umjesto papagaja u FC1, ovđe ćete nalećet na kozu ili kokošku, a umjesto neobičnog prasenceta, ovđe su bivolica, zebra, antilopa, tantara i mantara. Ove će životinje redovno da pokušavaju samoubistvo bačajući se pod kola, ako ih sprštite nema veze, osim ako imate razvijenu ekološku svijest. A i što smeta zgazit zebru, kad ćete ionako do kraja igre pobit jedan manji grad ljuđi. Zvuk je odličan, muzika, glasovi, posebno priča na neki tole-tole jezik. Po zvuku se zna sa koje strane dolazi opasnost, pa eto i tu pomoći. Blagoš.

   Radnja se odvija neđe u Africi, na 50 km², što je stvarno dosta. Tamo je građanski rat i treba ubit Šakala (viđi originalnosti), lika koji diluje oružje pa izgiboše žene i đeca zbog njega. I taman što se zaletite da ga ubijete, snaće vas malarija u vidu zamućenog vida i nemogućnosti kretanja dok ne popijete ljekove. Ljekovi se nabavljaju u posebnim misijama i...i sva ta priča oko malarije je dosadna, najgori dio igre, ali izdržljivo je. Elem, u igri upoznajete buddy-je iliti „prijatelje“, koji će da vam pomognu oko posla (tačnije da pridodaju koju misiju da igra duže traje) i da vas spašavaju kad poginete (ali je za to, kao i uvijek, bolje rješenje quicksave), novinara, popa i „gospodare rata“, partijske lidere crnce i njihove savjetnike bijelce. Sve su to cool likovi, baš su simpatični, i mnogo mi je krivo bilo što sam neke morao da ubijem. Oni vas šalju tamo, vamo, te ubij ovoga, te prepani onoga, te ukradi ovo, te donesi ono, te uništi, te digni u vazduh...(jedan Kosovar će čak da traži od vas da ubijete čoeka koji mu je prodao loša kola, kao kola su, citiram, „piece of shit“, a on je „serious motherfucker“, kraj citata...ima i psovanja...ooh yeah).          

   Svako malo, ubijate prethodnog poslodavca i pitate se kako to vodi do Šakala. E pa,  Šakal je u stvari...da ne otkrivam kraj, pomenuću samo izbor koji morate da napravite kad dođete do njega. Ili pravac granica i bješte-noge opcija, ili da dignete sebe u vazduh zarad svjetskog mira. Izbor je samo na izgled prost. Tu je i „izdali me prijatelji, izdao me brat“ scenario. Ali i to ostavljam budućim generacijama pleyer-a da otkriju. Mada, radnja stvarno nije dosadna, samo je glupa.

   Ono što je zanimljivo, i što treba da bude zanimljivo u jednoj FPS igri, jeste pucačina i ubijanje, oružje i municija, uništavanje svake vrste. Toga ima kolko oćeš. Zajebana stvar sa oružjem je što ga ne nalazite dok gazite preko leševa, nego morate da ga kupujete, i to svaki čas, pošto poslije određenog vremena oružje zarđa i koči se(!?). Oružje koje uzmete od neprijatelja već je zarđalo (nije čudo što je poginuo), pa ga nemojte uzimat. Uglavnom, nema ničega što jedan snajper i machine-gun ne mogu riješit, a svi minobacači, bacači granata, plamena, rocket-launcher-i, uziji, tu su više radi zabave, kao, da vidim kako ovo radi...viđi, viđi, aaaa...Da bi se oružje kupovalo, a i razne korisne rabote, treba imat dijamante, a oni se nalaze usput...baš tako, pored puta, na vrlo iritirajuć način, tako da je bolje izvršit poneki atentat i zaradit velike pare odjednom.

   50 km² je velika površina. Tek sad dolazi do izražaja linearnost FC1, na koju bi čoek zaboravio igrajući. Ovđe, ne samo da ima dva, tri načina da se stigne do određene lokacije, već možete da birate između pet, šest puteva, možete kolima, čamcem, autobusom, kamionom, pješke (ne preporučujem) ili plivajući. U toku misije, možete da prihvatite još jednu, možete da je promijenite. Stražari, koji se nalaze na svakom...„ćošku“, mogu da se zaobiđu, ako ne želite borbu, a možete i da projurite pored njih nadajući se da vas neće zakačit metak, ili da vas neće pratit (mada oće u 90% slučajeva). Imate džipa sa lošim mitraljezom ozgo (mada je svo to mounted-weapon napravljeno tako da se poslije određenog vremena zadimi, i onda čekate nekolke sekunde da se oladi, užas), imate džipa Jeep, i to dvije vrste, i neki shity mali auto. Čamci su realistični ali su grozni. Najsmješnije je popravljanje motora koji prokuva od udara ili od metaka, i to zavrtanjem jednog šarafa iznad hladnjaka.

   Sve u svemu, Far Cry 2 je jedna vrlo zanimljiva igra, ne mnogo teška, zbog koje ćete jedva čekat da se prikopčate na kompjuter. Doduše sa gameplay-om koji je nenormalno glup, ali pitanje je koliko je on bitan. U FC1 radnja je bila filmska, ovđe je „iz svakodnevnog života“. U FC1 Far Cry je bilo ime tajnog projekta CIA-e, ovđe se ne zna što je. Igra se mogla zvat i Afrika, ili Africa War, ili Bla-Bla, svejedno...Nema Jack Carver-a, nema zle korporacije, nema CIA-e, nema mutanata, nema prirodnih ljepota tropskog ostrva...Ime je samo iskorišćeno da bi se igra prodala, ali nema veze, vrijedi svake pare (ili svake sekunde provedene igrajući je). Živio Ubisoft (a za EA Games veliki pozdrav)!!!

SFSN!!!

   Godine i godine prođoše a Far Cry je i dalje makar u top deset video igara. Zašto je tako? I dalje ne nalazim riječi da opišem iskustvo igranja Far Cry-a. Jednostavno, ova igra nema niti jednu manu. Uzeh „malo“ bolji računar od onog koji sam imao...divna prilika da se Far Cry još dva, tri puta obrne, ali sada sa high na detalje...I ima se što viđet (možda će se neko smijat, đe ja, stari čojak, igram igrice, ali ovo je zaista jedina igra koju imam živaca da igram i dan danas).

    Vazda freške vode sa izvora...

  

    Kome voda nije dovoljna, tu je i Kripsi, kineski Pepsi, i to klasični i light!

How could he know this new dawn's light
Would change his life forever?
Set sail to sea but pulled off course
By the light of golden treasure

 

Was he the one causing pain
With his careless dreaming?
Been afraid
Always afraid
Of the things he's feeling
He could just be gone

 
He would just sail on
He would just sail on

 
How can I be lost?
If I've got nowhere to go?
Searched the seas of gold
How come it's got so cold?
How can I be lost
In remembrance I relive
How can I blame you
When it's me I can't forgive?

 
These days drift on inside a fog
It's thick and suffocating
This seeking life outside its hell
Inside intoxicating
He's run aground
Like his life
Water's much too shallow
Slipping fast
Down with the ship
Fading in the shadows now
A castaway

 
Blame
All gone
Away

 
Blame gone away

 
How can I be lost
If I've got nowhere to go?
Search for seas of gold
How come it's got so cold?
How can I be lost
In remembrance I relive
And how can I blame you
When it's me I can't forgive?

 
Forgive me
Forgive me not
Forgive me
Forgive me not
Forgive me
Forgive me not

 
Forgive me
Forgive me, why can't I forgive me?

 
Set sail to sea but pulled off course
By the light of golden treasure
How could he know this new dawn's light
Would change his life forever

 
How can I be lost
If I've got nowhere to go?
Search for seas of gold
How come it's got so cold?
How can I be lost
In remembrance I relive
So how can I blame you
When it's me I can't forgive?

http://www.mp3raid.com/search/

 

(Metallica – „The Unforgiven III”)

download gore

   Ne nešto takvo, nego baš to je pisalo na Dom omladine, dok ga ne prekrečiše i nađenuše ime KIC. Čuveni DC odavno je sravnjan sa zemljom. Kolko sam tu proveo vremena dok sam iša u Gimnaziju. Srušen je i onaj zid od stadiona preko puta poznat po grafitima : „Bojan Križaj, mornar Popaj“ i „Milo, lako je govno ižest, no ižedi kamen ako si mudonja“. To me podsjeti na stari grafit od preko morače na zgradi koja je po njemu i ime dobila :“Ne prdite!“, i davno prekrečeni „PG grad šupaka“. A to me podsheti na još dva dobra grafita za koja nisam siguran đe sam ih viđeo : „Bježi Satano, ovđe je gadno“ i „Moj je život Švirpazar“. Ako se ko sheti, neka reče. Eeee, stari dobri zid od stadiona sa slomljenim bocama po njemu, starom dobrom zaštitom od prošvercovanih navijača.

   No nisam htio o tome da pišem nego o komšijama. Dok sam živio preko Morače, moram priznat da sam ima bolje komšije, bez obzira što su samo 3,4 imali fakultet. Vazda spremni na svađu ali i da pomognu. Nekako se guralo. A sad, na Stari aerodrom, to nisu komšije, to su zla. Posebno ovi iz okolnih kuća, koji nemaju pametnija posla, nego da shede ispred mog ulaza i čekaju da ih poćeram nekom mudrolijom tipa :“kako bi tebi bilo da ti shednem ispred kuće u ponoći i derem se iz sveg mozga“. A ni ovi iz zgrade nisu bolji. Niko neće da ti otvori vrata od ulaza ako zvoniš na interfon, iako se lijepo predstaviš, zamoliš, objasniš da si zaboravio ključeve. Onda ja čujem neku mudroliju tipa :“to je dva eura, što ne napraviš ključ!!!“. Zato svi zvone na moj interfon, znaju da se meni nije muka dić da otvorim vrata komšiji. Šef, da ga tako nazovem, ulaza živi na četvrti sprat i boli ga briga što ne radi lift ili hidrofor. Baš maloprije sam ga upalio, mislio sam da ga treba resetovat, da ga je napon poremetio, ali ne...ne samo da je to nemoguće jer su na moj pametni predlog ugradili osigurače na njega, nego je jednostavno bio ugašen. Bez hidrofora, voda ne može stić do sedmog sprata, da jebe oca.

   Lift svi koriste kad radi. Čak i ovi s prvog sprata. Ali kad se pokvari, boli ih briga. Ja silazim sa sedmog sprata da resetujem lift, i još ponešto čačnem. A i tu su poslušali jedan moj pametni predlog. Da stave na svaka vrata od lifta „Dozvoljeno samo za dvije osobe, 180 kg maximum“, iako u njega piše 650 kila i osam osoba. Prosto mi je dojadilo da budem ka nekakvi domar u zgradu, mijenjam sijalice, popravljam ulazna vrata, vadim zaglavljene...pi! Na kraju ću ja morat da dovodim majstore iz Beograda za lift, ka što sam i za hidrofor. A to je čudo od lifta. Dođe do šestog sprata i propane jedno po metra. Onda otvaram vrata ručno, što nije ni malo lako ako stane između spratova. A komšija niđe nema, moš lupat dva dana, da se niko ne mrdne, moš u njega od gladi umrijet. Ne znam, možda bi i mene boljelo dupe da živim na niži sprat.

    Ali, i pored svega, najviši sprat je zakon. Simbol neki, jer su svi ispod tebe. Kao u većini država đe je kancelarija direktora na najvišem spratu. Ali i to ima mane. Ne, na tu visinu nećete viđet muvu, komarca, skakavca, smrdelja rijetko...ono što ulazi u stan su ptice. Baš tako TICE. Prije jedno neđelju dana, probudih se ja neđe oko 6 sati, otvaram oči i vidim tri goluba kako su se namjestili u moju sobu. Čim se ja mrdnuh izlećeše, otpade kilo perja kako su zabrzali bili da izlete. Danas shedim u dnevnu sobu i čujem šuškanje iza kauča. Ja rekoh to mojima, a oni vele to se čuje cijeli dan. Niko se ne sheti da vidi što to šuška. Mada je i meni muka bilo, pomaknuh kauč, kad iza njega lasta. Kako se prepala bila, kad me viđela, razleće se po sobi, dva put se iskenja, tri put promaši prozor i izubija se, ali ojde. Čini mi se, da nisam izmaka kauč da bi ta lasta danima tu ostala. Volim ja životinje i ne smetaju mi baš tolko, ali seru brate, seru li seru...Golubovi džinovska govna, vrapci manja ali isto gadna, a laste sitna ali dinamitna. One ih izbačaju ka bombarderi, i lako se može desit da pođekoje govno završi u stan kroz prozor.

    Ali što ja sve ovo napisah? Sad sam se shetio, pošto su mi misli odlutale bile, a znao sam da ima veze s ticama i komšijama. Naime, jedna komšinica sa sprata ispod mog, nabavila je neka otrovana zrna ne-znam-čega, i njima je poćerala, tj. poubijala sve golubove što su kod nje dolazili. Reka sam joj brk u brk. Prije bi trpljeo da mi po glavi seru no što ću ih tako mučki ubijat. Uostalom, ova vlast nam sere po glavi 20 godina, pa niko ništa. E kad mogu oni mogu i golubovi.

    A imamo strašnu vladu. Eto sad nam ne treba viza za Rusiju. Godinama nas okupiraju i tek sad su uveli bezvizni režim. A u Crnu Goru može da uđe svako, mada je pitanje što bi neko dolazio u CG a da nije turista. Zato što je KRIMINALAC, koji bježi iz Srbije, s Kosova, iz Bosne ravne, Hrvatske itd. A što mene interesuje da idem u Rusiju? Što će mi to? Imam li ja para za to? Ne bogome. Userem im se po sred Rusije, đe njih iskopasmo da postanemo njihova interesna zona. A na dvije stolice se ne može sheđet. Ne moš šurovat i s Rusima i s Amerikancima. Kad tad to će nam se obit o glavu. Ili nikad nećemo uć u EU, ili ćemo poćerat sve Ruse iz Crne Gore, tj. oni će sami otić. Ooooo, da oće otić. Taman smo se Srba trsili, kad ono Rusi zavladaše. A Amerika nije u CG investirala ni u šta...taman kad su htjeli da kupe Duvanski, mi ih poćerasmo, da ne govorimo o green field investicijama (ne treba zaboravit ni onu FOX TV, ni Nexcom, koji je htio da se bavi VOIP-om). Jedini koji ulažu u Crnu Goru su Rusi i Crnogorci iz inostranstva  koji se predstavljaju kao stranci tako što registruju firmu neđe-drugo-nije-bitno-đe.

   Jedino valja pomenut Pivaru i Promonte. To su jedine dvije firme đe ljepljivi prsti DRPS-a ne mogu operisat. Sad su dali ove koncesije da može da uzima ko gođ oće i na šta gođ oće, i na koliko gođ oće vremena. Čak se mogu uzet koncesije i za vazduh (mada je to već sprovedeno u djelo onom „ekološkom taksom“), ali što je najmorbidnije od svega, možemo očekivat i da na nas, narod obični, neko dobije koncesije. Srećom, mi nismo ni zašta, pa dako se spasimo. Prosto rečeno, ovo je država iz koje treba bježat, ali država za koju smo mi, obični ljudi neopisivo vezani, bez obzira što nam nameću lažnu istoriju, lažnu kulturu, lažna znamenja...Crna Gora se voli, a DPS...pa njega je nemoguće ne mržet. I svako ko ne shvata tu mržnju, žalosna mu majka, ali njega je civilizacija zaobišla...što ona baba sa Njeguša govoraše: „Ovđe još ni komunizam nije doša...“.

   E vala ne vjerujem dok ga ne vidim za onom klupicom. Srbi ka da neće. Samo me interesuje ko dobi 5 miliona dolara-). No ne valja se šalit, koliko sve što smo prošli bilo grozno, ipak mi ga je i ža nekako. Isto ka Sloba. Sloba sam zavolio čim sam ga u kavez viđeo. No, to ionako nikakvog uticaja neće imat na Crnu Goru i ajkule.

    Zbilja, čitam nešto sad, i tek sad shvatih...mi smo u ušli u nekakvu Uniju „Mediteransku“, ili tako nešto. Tu su i neke baš gadne države afričke. E sad, je li ko pita nas „narod“ što mislimo o tome, želimo li to. Isto tako će bit i sa EU (tamo neđe 2017, po slobodnoj procjeni) i sa NATO paktom ( o tome ne znam što da mislim pošto se slažem sa DRPS-om da treba uć u NATO; ljagavo je to koristit u jeftine dnevnopolitičke svrhe). E sad moram pomenut ove mirovne misije. Naime, ako si vojnik, možeš da očekuješ da ćeš bit ubijen, ali za to si i plaćen ( ko ti je kriv kad nisi ajkula ). Nekakvi trojica su bili u Avganistan, ka turisti se prošetali po nekakvom selu, gledali pustinju (!?). I vele, nije to ništa strašno. Isti taj dan pobili su se u sred Bagdada, greškom, iračka policija i američke trupe, i nekolicina je stradala od friendly fire...Bitno je da te niko više ne može naćerat u vojsku, ne moraš gubit tu godinu života ni na šta. Nego neću više da otkrivam toplu vodu, kako me neko fino optuži u komentar. Pitanje je bilo je li prvo izmišljena vatra ili topla voda. Po mom skromnom mišljenju, ljuđi su, od najranijeg perioda svog postanka, vodu mogli ugrijat na sunce, što se i sad često radi, posebno na more. To bi bio odgovor za milog mi komentatora.

    Ah, ništa ti ne daje osjećaj moći, snage, slobode i samozadovoljstva, ka vožnja. Baš tako, obična vožnja. Danas se nekim poslom obreh na Cetinju. Put do tamo po običaju je bio grozan, jer moja kola stara 22 godine, tako se muče na onu uzbrdicu, đe je proširenje. Prosto držim gas do daske četvrtom a kola idu konstantno oko 80 na sat. Ali štos je bio u povratku. Čim izađoh iz Cetinja poče kiša. Aaaaaaaaaa... Kako se ljudi prepanu kad počne kiša da pada, na svaku ravninu ostave te po 500 metara, nagaze ga do daske, ali čim počnu krivine dođeš im na metar razdaljine, i gledaš ih kao koče prije svake krivine. Bukvalno 90 % puta njima je noga na kočnicu. Nazad moja kola lako dostižu i 150 na sat, još kiša, koju obožavam, ljepota, čak pretekoh i jedan Mercedes SLK200...u stvari preteka sam svakoga ispred sebe. Jes da se falim, ali nije to poenta. Poenta je uživanje koje vožnja pričinjava. Samo mi je Radovan falio i ajkule. I neka bolja kola.

    Moram nešto napisat i o svom emotivnom životu. Ne znam zašto, ali osjećam potrebu da nekoga ucrnjačim, pa makar niko ovo ne čita. Moja ljubav, moje srce, moja jedina, tako me razočarala, da je to nevjerovatno. Tačnije, nije ona mene razočarala, nego sam ja samoga sebe razočara...đe mi je glava bila. Mislio sam da joj je stalo do mene, do nas, bar malo. Vjerovatno je ona osjetila da to pokušavam da joj kažem...i ispalila me...povrijedila me tako jako, da nisam mogao da vjerujem da je to moguće poslije sveg ovog vremena. Podshetila me je kako voli svog onog, kao da ja to ne znam, i kao da ona ne zna kako mene boli da čitam to. Boli isto kao kad bi ih gledao da se ljube, recimo.

    Zašto joj je to trebalo? Uništila me potpuno. Par dana nisam mogao da se snađem, nisam znao đe sam, sad mi je malo lakše jer sam donekle shvatio što je htjela. Prvo, ona me ne voli. Drugo, ja nju volim i ona to zna. Treće, zauzeta je, a ja sam navalio da joj govorim kako je volim i kako mislim da i ona mene voli. Četvrto, ona je zaljubljena i osjetila je mene kao smetnju, kao dosadu i opasnost u isto vrijeme. Zato je riješila da me „likvidira“ i uspjelo joj je. Više ne mogu da joj se obratim, bojim se...možda se jednog dana sretnemo, a ona prođe pored mene kao pored turskog groblja, bojim se da me ne zamrzi, u stvari, da joj ne postanem mrzan. Ne smijem ništa da joj kažem, bez evo, ovako...Tako mi ostaje nada da ćemo se jednog dana sprijateljit, sasvim slučajno. Besmislena nada, ali nju mi bar ne može uzet, nju ne može ubit, kad je već sve ostalo ubila.