History of Montenegro

O kultu Ivana Crnojevića koji je zabilježio u Crnoj Gori 1834. godine, za vrijeme boravka u Crnoj Gori - Vuk Karadžić:

"Ivan se Crnojević u Crnoj Gori i danas tako spominje kao da je juče bio".

Sultan Mehmed II Osvajač
(najveći turski sultan):

"Sa svima bih se mogao izmiriti,
ali ne i sa Ivanom Crnojevićem"!

Njemački književnik i putopisac Hajnrih Štiglic boravio je 1840. godine u Crnoj Gori i zabilježio što je rekao njegov pratioc - Crnogorac Ilija Mašov Davidović, o svom legendarnom gospodaru - Ivanu Crnojeviću:

"Ona gomila kamenja zacijelo će vremenom nestati; ali sjećanje na Ivana neće proći i neće nestati, baš kao što neće nestati ni ovo kamenje, i prije će presahnuti ova rijeka, nego što će Crnogorci zaboraviti da se njegovo carstvo nekada protezalo sve do sinjeg mora. Tamo preko u brdima, govorio je Ilija, nalazi se jedna duga pećina koja vodi sve do mora; nijedna ljudska noga nije nikada kročila u nju i nijedan čobanin se ne bi usudio da potjera svoje stado u nju, pa makar još toliko bješnjelo nevrijeme u brdima. Jer tamo dolje prebivaju čarobnjaci, koji čuvaju grob slavnoga Ivana. Kada bude došao dan - a on će zasigurno doći - kada valja ponovo osvojiti obale Primorja, onda će i Ivan iz te pećine izaći sa svojom nevidljivom četom i ići ispred boraca, i boriti se sve dok se carstvo ponovo ne bude protezalo od plavog mora sve do zelenog Lima ..."

Njegoš: Ivan Crnojević

Бег Иванбег, јуначко кољено,
бораше се као лаф с Турцима
на све стране у горе крваве.
Полу земље Турци му узеше,
но пошто је сву облише крвљу
и пошто му брата изгубише,
змаја љута војводу Уроша,
на широком пољу Ћемовскоме.
Жали Иван брата јединога:
жалије му војводе Уроша
но обадва да изгуби сина;
жалије му војводе Уроша
но сву ову земљу што је изгубио;
жалије му војводе Уроша
него очи да је изгубио, -
да би очи за брата Уроша!

Јунаку се чешће путах хоће
ведро небо насмијат грохотом.
Иван часом наздрави освете,
светим пићем, Богом закршћеним.
Б'јеле власе низ плећи просуо,
б'јела брада вије до појаса;
руке старе, у њих мач и копље,
крваве му руке и оружје;
корацима броји турско трупје,
скаче старац како хитро момче.
Боже драги, да га сан не вара
те овако старац узлетио?
Срећа се је стара пробудила:
у Каруче, на крају Црмнице,
од петнаест хиљадах Тураках
не пуштише жива ниједнога;
и данас је побјено мраморје
дивне славе Црнојевић - кнеза.

J. Brković: ZVONO IVANOVO


Gospođi Jelisaveti Đeli Vujović


Gospodar naš Ivan Crnojević
ostavi nam Zetu zemlju i Velju vodu nasred

zemlje.
Ostavi nam sina Đurđa, a Đurđe Oktoih

na Obodu,
ostavi nam Cetinje i Manastir na Cetinju.

Ostavi nam Gospodar naš Ivan i Zvono

Ivanovo!

Na Zvonu je Ivanovom bilo zapisano:
"Gospodar Ivan Crnojević za dušu gospođe

Mare,
plemenite majke svoje iz roda Kastriota."

Zvono je u Veneciji sliveno
pod nadzornim okom majstora Erika Berina.

Bilo je i takvih naših godina
kada sve olovno,
sve bronzano,
sve mesingano,
sve mjedeno,
sve lastreno
stopismo i u oružje sječivno
i zrnevlje puščano pretopismo.

Bilo je i takvih naših godina!

Samo smo Zvono Ivanovo na Cetinju

ostavljali
da smrt našu ili uskrsnuće oglasi!
Zvonilo je Zvono Ivanovo
i kad se Petar Prvi Cetinjski predstavio,
i kad se u svetitelja obrete,
i kad se Rade Tomov ustoliči,
i kad oči sklopi,
i kad ga na Lovćen izniješe da vjekuje -
jektalo je Zvono Ivanovo!

Gdje god zadobismo,
zvonilo je Zvono Ivanovo,
i kad izgubismo
ječalo je naše Zvono Ivanovo!

I kad mladi knjaz naš Danil Petrović
bi u Kotoru usmrćen
jauknu Zvono Ivanovo!

Zvonilo je Zvono Ivanovo
i kad Nikola Mirkov postade Nikola Prvi,
i kad na zli put s Cetinja obrnu -
samo je zajektalo Zvono Ivanovo!

Na Cetinju, i u Crnoj Gori cijeloj,
u potonje vrijeme vijeka koji naš bješe,

bi i silnijih zvona od Zvona Ivanova.
Ali samo ono imaše onaj zvon i glas,
onaj jek i lelek, onaj jektaj i jecaj,
što i kad ne zvoni
u svakom Crnogorcu odzvanja!

U prvini vijeka kojeg još ima,
koji dotrajava, koji evo izdiše,
nasilno umukoše sva naša zvona,
naša kruna se razbi u tirinte,
lav naš iz Grba našeg omrcini
u zoološkom vrtu bivše heraldike.
Neka se zna:
Ivanovo Zvono s Cetinja Ivanova
(kad ono razur Crne Gore dođe)
ko staro gvožđe u Bačku otpremiše
i tamo pretopiše u kvake za dvorac
gospodina Dunđerskog Gedeona!

Sveto naše Zvono Ivanovo!

Sreten Perović:  MONOLOG ZA IVANA CRNOJEVIĆA

Još ne pada noć na sniježni Lovćen
a trag zvijeri izmjerit se može
noktom tek iz stijene
isukanim.
Preko Mora
sumaglici Grada
grdno venu grane obuzdane.
Hramovi trnu od kobnih oluja
od zlodomnih crnoriznih guja
tiho ječe tužbaličkim zvonom
i tuđim sutonom.

A ti
sveti
beskrajni ratniče
snuješ iznad vode i nebesa
neumorni zemni rabotniče
tanke konce vezeš u konopce
podlovćenski puki samotniče
za svobodu voljni mučeniče
krvncima najljući krvniče!
O Ivane
Sveti i Raspeti
domaćine skupljaš uz ognjište
u amanet predaješ im tajnu:
Čelo Crne Gore bodri More
More hrani a More i brani
Razgrću se kapije i školjke
Izrod uđe na galije tuđe
I ruka mi skoliti ne moga
pusta usta
gladna oka mnoga
što se i oko krvi svojski krve!

Lađari po magli u pohode nagli
zasađuju nadu
a Vladika ti uglas odgovara:
Prokle majka od nevolje sina –
progrize joj sisu u posanje!

Vučje jame
vučje sjenke mame.

http://cetinjanin.blip.tv/file/383283/