|
 |
|
|
Blog piše
i slika:
cicika |
|
| OBJAVLJENO SA IZMJENAMA: 04.07.2009 01:05:17 |
|
| Možeš li da spavaš prva damo Crne nam Gore? |
|
|
|
"Žarko Laušević je 31. jula 1993, na Ognjenu Mariju, u podgoričkom kafiću "Apple" sa 13 hitaca usmrtio 20-godišnje Dragora Pejovića i Radovana Vučinića, štiteći sebe i svog brata Branimira. Bio je osuđen na 15, zatim na 13, a onda na četiri godine zatvora. Posle odležane četiri godine i sedam meseci, početkom 1998. je pušten na slobodu, odlukom sudije Svetlane Vujanović, supruge predsednika Crne Gore Filipa Vujanovića.
Odmah posle petog suđenja, i ročišta održanog 28. oktobra 1999. u Podgorici, poznati glumac je otputovao u Ameriku. Nedavno je Lauševiću kazna preinačena na 13 godina zatvora..."
"Glumac u najtežoj ulozi
Žarko Laušević je danas glumac u Njujorku, jer mu je Amerika pružila mir i priliku da skine ljagu sa svog obraza. U Crnoj Gori je osuđen kao ubica
O zločinu koji se dogodio u Podgorici u noći između 30. i 31. jula 1993. godine Žarko Laušević, tada glumac Jugoslovenskog dramskog pozorišta iz Beograda, i danas razmišlja. Seća se:
– Odlučili smo te večeri da, pre nego što odemo na spavanje u sestrin stan, nešto pojedemo i popijemo po pivo. Svratili smo u kafić, gde sam, kada smo naručili jelo, pitao konobaricu: "Kakva je ovo galama?", jer se čula neka buka. Mladić koji je sedeo na zidiću kafića upitao je: "Šta je bilo, momak?" Kazao sam: "Ništa, sve je u redu." A ovakav dijalog je i ponovljen, drugi, pa treći put. Nisam učinio ništa što bi moglo da isprovocira svađu.
Prišao je još jedan momak, a ja sam udaren. Guran sam, vučen, udaran... Za trenutak sam izgubio svest. Sve se, procenjujem, zbilo za najviše pola minuta. Sećam se samo delova događaja, jer mi je u glavi bilo sve zbrkano. Osećao sam da mi se torba koju sam u poslednje vreme uvek nosio preko ramena, i u kojoj je bio pištolj – otima. Uspeo sam da izvučem oružje, repetiram, ali napad nije prestao. Pucao sam, ne znam koliko puta. Imao sam užasno osećanje straha. Vidim, zatim: moj brat leži na dva metra od mene i iznad njega onaj drugi momak, koji ga bez prestanka udara nečim u glavu. Imao sam utisak da mu uzima život i pucao sam, bez razmišljanja.
Zločin u odbrani
Ovo je bio Lauševićev monolog i odgovor na optužnicu, koju je zastupao zamenik višeg javnog tužioca Zoran Radonjić pred Velikim krivičnim većem sudije Milića Međedovića u Višem sudu u Podgorici kada je u jesen 1993. počelo suđenje Žarku Lauševiću, glumcu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, i njegovom bratu Branimiru, starom 38 godina, radniku podgoričke "Elektrodistribucije". Optužnica ih je teretila za ubistvo Dragora Pejovića (20) i Radovana Vučinića (21) i ranjavanje Andrije Kažića (24) u kafiću "Apple" u Podgorici u noći između 30. i 31. jula 1993. Za njega samog i za njegove obožavaoce ovaj zločin i ovo svedočenje bili su najteža životna i filmska uloga.
Okrivljeni glumac je na sudu ostao pri iskazu koji je dao u istrazi. Istu verziju događaja u Podgorici tog vrelog leta ispričao je i Žarkov rođeni brat Branimir Laušević.
Na pitanje zamenika tužioca da li je znao da i njegov brat ima pištolj, Žarko Laušević je odgovorio da je znao da ga poseduje, ali da je tek posle pucnjave saznao da je Branimir imao oružje i kritične večeri.
– Nisam video pištolj u ruci svog brata. Nisam čuo nijedan pucanj, pa čak ni svoje.
Sličice drame koja se poslednje julske noći u kafiću "Apple" pretvorila u tragediju, polako se mesecima slagala u mozaik, i pred većem sudije Milića Međedovića u Višem sudu u Podgorici, gde je održano suđenje braći Žarku i Branimiru Lauševiću, koji odgovaraju za ubistvo podgoričkih mladića, i u čitavoj crnogorskoj i jugoslovenskoj javnosti. Saslušano je sedam svedoka ovog događaja. Zajedničko za sve je – da niko od njih nije bio u bašti kafića kada je potegnuto oružje.
Lekarske analize pokazale su da je Dragor Pejović pogođen sa četiri zrna. Tri su ušla u telo sa prednje strane, a jedno sa leđa. Radovan Vučinić je imao tri prostrelne rane s boka. Rane su zadobijene iz blizine. Žarko Laušević je imao lakše povrede na desnoj strani temena, gornjoj i donjoj vilici, prstu na desnoj šaci i desnoj podlaktici. Doživeo je i lakši potres mozga, zbog kog je bio u nesvesti. Do potresa je došlo usled udara, tri puta po glavi, očigledno flašom i pesnicom.
Laušević je rođen u Podgorici, gde je završio gimnaziju kao vukovac. Tu je i započeo svoj život na daskama u pozorišnoj grupi "Dodest". Diplomirao je glumu u klasi profesora Minje Dedića i vrlo mlad okitio se nizom visokih umetničkih priznanja kao što su zlatna arena, Sterijina nagrada, nagrada "Zoran Radmilović". Imao je u karijeri već pet stotina predstava i desetak snimljenih igranih filmova. Zahvaljujući svom talentu, ali i dobro izučenom glumačkom zanatu, Žarko Laušević je podjednako dobro igrao tragičare i komedijaše, mirne lepotane i žustre momke.
Oficir s ružom
Zločin u Podgorici privukao je veliku pažnju javnosti jer ga je počinila popularna ličnost, glumac koji se proslavio u filmovima "Specijalno vaspitanje", "Oficir sa ružom", "Boj na Kosovu", u kome je igrao legendarnog srpskog junaka Miloša Obilića, u pozorišnim predstavama "Original falsifikata", "Gorski vijenac", "Lažni car Šćepan Mali", "Mačka na usijanom krovu", "Sveti Sava", "Pozorišne iluzije" i TV-serijama "Sivi dom", "Jagode u grlu".
Žarko Laušević je bio miljenik publike, ali i beogradskih šiparica, iako je bio srećno oženjen. Bio je miran i staložen čovek, neopterećen slavom i popularnošću. Zato su i njegovi prijatelji i obožavaoci bili zapanjeni činjenicom da je Laušević otišao na pozorišni festival u Crnu Goru sa pištoljem u torbici. Bio je to moderni pištolj "CZ 99" sa četrnaest metaka, fabrički broj 44964. Laušević je ispalio trinaest. Osam zrna pogodilo je telo crnogorskih mladića.
Zahvaljujući Lauševićevoj popularnosti javno mnjenje u Jugoslaviji u početku se nije mirilo sa činjenicom da je on u Podgorici sa bratom počinio dvostruko ubistvo. Advokati Rajko Danilović i Toma Fila su to umeli da koriste da Lauševića predstave kao čoveka koji je braneći brata prekoračio nužnu odbranu i kao žrtvu crnogorskog junačenja i osvetničkog mentaliteta. Mediji su pisali o tome da u Podgorici nije pucao Žarko Laušević glumac već je "pucalo vreme", aludirajući na poratnu atmosferu straha i napetosti. Sam Laušević se branio da je pucao iz straha za život rođenog brata. Stručnjaci su, međutim, mislili drugačije.
Komisija Sudsko-medicinskog odbora Instituta za psihologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu, koja je, pored ostalih, veštačila stanje Žarka i Branimira Lauševića u vreme krvavog obračuna u kafiću u Podgorici u noći između 30. i 31. jula 1993. godine, donela je nalaz po kome su tada "braća Laušević zadobila telesne povrede". Ova komisija, "prema postojećoj dokumentaciji, nije pronašla elemente koji bi ukazivali da su Žarko i Branimir Laušević tada zadobili potres mozga". Prema tom nalazu, u vreme kada je bio obračun, "Žarko je bio u stanju alkoholisanosti, odnosno u stanju emocionalne uzbuđenosti, ali koja nije dostigla stepen jake razdražljivosti".
Dilemu da li je Laušević prekoračio granicu nužne odbrane sud nije prihvatio kao glavnu temu rasprave. Braći je suđeno na osnovu činjenica da su izvršili dvostruko ubistvo na javnom mestu u pripitom stanju. Crnogorski sud, stisnut zahtevima rodbine poginulih i same javnosti, osudio je Žarka Lauševića na petnaest, a njegovog brata Branimira na dve godine robije, koju su služili u zatvoru Spuž kod Podgorice. Posle žalbe Višem sudu i Vrhovnom sudu Crne Gore, kazna je Lauševiću preinačena na trinaest godina zatvora. Tu kaznu Žarko Laušević smatrao je drakonskom i odustao je od javne odbrane, te prešao na odbranu ćutanjem. Na pritisak javnosti proces je više puta obnavljan.
Nesreća u Podgorici dogodila se u leto 1993. Prva presuda donesena je 1994, druga posle žalbe, 1996, a nakon ukidanja presude od strane Saveznog suda i saveznog javnog tužioca, a posle zahteva advokata za obnovu procesa, početkom januara 1997. presuđivano je braći Žarku i Branimiru Lauševiću još jednom.
Na ponovnom ročištu, pred većem sudija kojem je predsedavao Miraš Radović, sud je potvrdio prethodnu kaznu od trinaest godina za Žarka i dve godine za Branimira Lauševića, o čemu poznati glumac nije ništa izjavio jer je nastavio da se brani ćutanjem. Samo je sačekao da ga 1999. godine politički vrh Crne Gore pomiluje i ode u Ameriku..."
| |
|
|
| Komentari (1) |
|
|
|
| OBJAVLJENO SA IZMJENAMA: 05.04.2009 01:49:42 |
|
| Fajront |
|
|
|
|
|
| Komentari (3) |
|
|
|
| OBJAVLJENO: 29.03.2009 21:55:32 |
|
| Prijatno! |
|
|
|
|
|
| Komentari (69) |
|
|
|
| OBJAVLJENO SA IZMJENAMA: 20.03.2009 13:13:42 |
|
| Blog Bloguje moj jaran Blogujem & mua |
|
|
|
Uh, okle počet?! Ajmo ispočetka.
Prvo-mrš fukare, niko ništa ne piše (liše momentalne & paska) ostali, stidite se!
Drugo-pu na mene! Ni ja ne pišem. Nije da se vadim ali mi regularno fali tajma.
Treće-Medojević me maka iliti makNuJO sa liste prijatelja na facebooku & time trajno narušio moje ionako ničim izazvane konfuzije. Zašto? Zato što mu rekoh istinu.
Što to bi istina? A ništa b(l)ogomi.
Četvrto-(ko zna zna) moram ostavit testament pu, pu zlu ne trebalo ali nikad se ne zna.
Mua pri odsutnoj svijesti & konfuznoj pameti, prvog dana proljeća u Crnoj Našoj, svojevoljno & nepristrasno sve svoje zajebe ostavlja na doživotno čuvanje administraciji bologovanja.com (tu spada sve izbljuvano u ovih 100tinjak blogova).
Momentalnoj ostavljam 2je aljine pazarene u Zari sa sve etiketom + slika (naćeš je podno kreveta) & kaktus po izboru.
Pasku ostavljam sve ono što sam mu rekla (ne daj se družeee!!!) + pohabani brushalter koji sam ukrala komšinici da pokrije s njim sijeno a može poslužiti & kao suncobran (ne ostavljam mu kaktuse jer ne podnose alkohol).
Sebi_slična fukara mala što me zaboravila :* dobija šetanje Boška svaki dan & 3.989 plišanih spodoba iz moje sobe.
Spakovala sam u kašet & neke pjesmice, jednu zelenu iznošenu košulju, crevlje za duboku vodu, 5 kg osmjeha, neke kiše, knjige sa posvetom, 3 botulje vina iz nahije, Vilerov goblen, Živka & svu njegovu đecu (onome ko ima ključ od kašeta)
Vama ostalima oni...e sad, pošto ću biti onemogućena da izađem na predstojeće izbore (a to me strašno na$ekira) moram napisat da svoj glas dajem sebi & samo sebi!!!
Mi smo jedna zdrava & nadasve odgovorna & savjesna nacija pa ćemo tog dana bačit lapis & odijelo za ukop & apstinirati, reda radi, možda, ali samo možda s’ tim nešto pametno učinimo.
Toliko za sad sa cicinog mjesta, čujemo se/vidimo se, možda J
| |
|
|
| Komentari (13) |
|
|
|
| <<
||
<
ukupno 116 unosa
>
||
>>
|
|
RSS FEED 
đ