Sanjao sam kako Maku i ja lutamo poljima punim voca  , a Mati  nas nasa zove i govori : Sinovi moji , uzmite , jabuka , jedite.

Maku mi rece:

- Ne , ne jedi jabuku sa tog drveta , mozda je to Ono drvo, o kojem nam je bas Majka pricala?
- Maku , to je nasa Majka , ona nam zeli najbolje , rekoh i pogledah je.
Trcala je prema nama i vikala : Jedite jabuke, iskoristite priliku, ne budite gladni !
A , mi smo bjezali od nje u pravcu drva sa jabukovim plodom .
- Brate , sta da radimo , gladan sam ?
- I ja sam , rekoh i okrenuh se na drugu stranu. Majumba je trcao prema meni , veseo i raskezenih usana kao nekada.
- Majumba , Majumba , drao sam se i dozivao najstarijeg brata.
- Brate dodji, vikao je Maku i dozivao treceg majkinog sina kojeg su "pojeli komarci".

On je plakao i trcao.

Svi smo jurili i cinilo mi se kao da rastezemo vrijeme i prostor.
Nijesmo se mogli dotaci. Upregnuli smo svi na svoje strane i upirali do iznemoglosti , a drvo je stajalo medju nama  , puno jabuka.
Bili smo gladni...

- Jedite sinovi , dok mozete !
- Hajde da pojedemo . Odavno nijesmo dobro jeli, zar ne Mao , pitao me je Maku.
- Nismo , ali mozda si u pravu , mozda je to Ono drvo.
- Ipak , Ono drvo je bilo tada , u onom vrtu , tako je Majka rekla . To je bilo Samo nekada. To je proslo...
- Maku , ja necu !

Maku , potrca ka drvetu. Majumba je usporavao i hvatao majku , a oko njegove glave  obletao je veliki crveni komarac.

- Cuvaj se komarca , viknuh.
- To je moj andjeo , odvrati brat nasmijano i pomilova cudoviste koje se cerekalo nad njegovom crnom kosom.
- Jedite, jedite , skicala je majka.

Kap usmrdjele vode prosunja se kroz jedu od brazdi na nebu od linoleuma i zavrsi na mom celu .
Pogledah oko sebe. Maku je hrkao , a pored njega Majka je gledala pravo u krov. Uplasih se od njenog praznog pogleda koji je parao vazduh u toj tisini.
Razmisljala je o nama , razmisljao sam.
Ne skrecucu pogled , rece:
- Mao , spavaj , sjutra pocinjemo!
Nisam znao sta , nisam znao kako .

Zaspao sam , ponovo...

Koprena mraka polako je gutala i posljednji zrak lucidnosti ovog današnjeg sunca.Sunca koje je još jednom nastavilo da po ovdašnjem linoleumu buši brazde...

Samo što je malo mastila...

A linoleum se zvaše...

- Kango, kongo, kingo...Opet nijesam zapamtio!...A ponovili su mi više puta!

Dok mi je nesigurnost odnosila odgovor misao mi je odlazila materi kod koje se krio...

- Maj...ipak ću je pitati ujutru,neka je sad,nek dovrši ovo posla što joj je ostalo pa da i ona odmori malo...Mutna je voda u kojoj pere gaće što sam ih danas sa makuom oprljao dok smo hvatali skakavce.Zaiskri poneka suza i njom kao da omekšava tkaninu kojom sam joj smežurao ruke...

Ne, ne može je sakriti...

- A čuvali smo se Maku i ja da ne zađemo daleko...Da, sjetio sam se majčinog upozorenja na komarce koji su nam odnijeli Majumbu...bila je srećna zbog nas dvojice,mati naša...I uhvatili smo dva, ali nagovorih Makua da ih pustimo...
Ogrnuh se onim ćebetom što ga mater donese onomad. Zna da bude hladno noću...
Približavala mi se,misleći da sam zaspao...To je njen hod, znam. Ta ispucala stopala i noge natečene i išarane popucalim kapilarima vodila su je k' meni. Pokrivala me je i ljubila u čelo, a ja joj kroz paučinu pospanosti prozborih: Ne, nijesam zaboravio...i nastavih u sebi:

Oče naš, koji si na nebesima, da se sveti ime Tvoje, da dođe carstvo tvoje, da bude volja tvoja i na zemlji kao na nebu, hljeb naš nasušni daj nam danas, i praštaj nam dugove naše kao što i mi praštamo dužnicima svojim, i ne uvedi nas u iskušenje, no nas izbavi od zla. Jer je tvoje carstvo, i sila, i slava u vijek. Amin.

Uz rapsodiju digestivnih organa,preko duge u bojama nade,prešao sam u zemlju snova...