Bumerang!

Gledala sam film istomeni iz naslova. Svidja mi se, jako mi se svidja, mi se svidja mi se svidja! Sad bih da ga odgledam cijelog, a ne ono od pola filma, jer je bio na TV-u a ja kasno upala u kuću u kojoj je bio upaljen TV jer ja svojoj kući ne gledam TV, pa nije bio upaljen da vidim početak filma. Film je odličan pet! Pokušavam sad da se sjetim djelovala filma, lai ne mogu, sve ću prepričati, raspričati. Počela sam čudno da pišem, jer nisam odavno pisala. Sad ću da šokiram omladinu i stavim tačku na i. Razmišljala sam i sliku da stavim, ali to bi već bilo previše. Uvod gotov.

            Novi red, razrada. Progone me kockice! Igram yamb 40 dana, svaki dan po 1 partija (obavezna), ponekad dvije (ajmo još jedan, imaš li kad, imam kako nemam), često i tri (ajmo jedan poslije ručka, valja se, ajmo), za čudo nikad samo četiri, ali zato čak 2 puta pet partija za jedan dan (Prika! Ajde prika, bači te kockice! Neću više da kukam, ja sam mudo.. kuku! Otelo mi se iz dubine duše..) I tako svaki dan, nešto od nabrojanog, plačem, a igram, ruka mi drhti, prebaCamo se amajlijom, jednom smo imali pomoćnike (Vuk 9 godina, Nikola 4 godine, ne dolaze iz Bijeljine). Da se zaustavim na pomoćnicima, ovako, uspomena mi se vratila. Prvo su obojica bili protiv mene, tj protivnički pomoćnici, pa sam igrala protiv troje naroda a ja jedanan narod. Onda je Nikola prešao kod mene, ali kako je mali i prslija ruka, i ne igra mu se kako mi sviramo, gađao nas je kockicama, i polako je u njegovom rječniku značilo – ako ne padne ispod kreveta ništa učinio nisam. Onda je on sa tom taktikom meni osvojio zlatnu medalju, pa se protivnički tim udružio i došlo je do zamjene snaga. Vuk je prešao kod mene, ali kako se njemu nije igralo sa mnom, i sabotirao me na nagovor protivničke strane, ja sam ga otpustila. Onda je on bio bez posla, dok ga nisam opet zaposlila i osvojio mi ručni yamb, da bih ga poslije toga opet otpustila, jer je kukao više od mene, i to ne na moj nagovor. J Onda mi je upućena opaska da ne volim đecu, ali ja ne vidim tu neki problem. Ako ih otpuštam, to je sve za njihovo dobro. Ova priča je bila skroz nebitna, nego mi se vratiše uspomene, pa me ponese to i tako to na tu temu. Ja bih da budalim, ali mi nešto ide, eh živote lutalico. I tako jedan dan, stiže meni pošta. Donio mi poštar nečesovu knjižicu po zanimanju bilten, i na naslovnoj strani – ni četiri ni šest, nego pet kockica! Aman, čak sam i počela da ih sanjam. I sad mi ih poštar donosi, nisam se još usudila da otvorim tu knjižicu, koliko me one kocke hipnotišu. Ne znam ni o čemu se radi, šta će kocke tamo, otkud kocke, otkud prase, otkud praseeee?! Nego, elem, aman, dakle, znači – taj dan bješe jedini kad ne odigrah jednu partiju. Umjetnička blokada? Blokatori? Ne, to je pikado! (hoću pikado, kako je dobaaar..) E sad, u životu sam odigrala možda 10 kriketa (ne dejvija) i 15ak onog drugog pikada (valjda obični pikado?) i baš mi se sviđa. Razmišljam sa patentiram novi potez iz zgloba. Imam neki osjećaj u nogu da bih pogađala u centar, šuk! Opet sam odlutala od Bumeranga (Nemam para, sve sam potrošio na ’kume izgore ti kesa’), ali bumerang se uvijek vraća kao Lesi. Meni su se vraćale strelice, kad ne pogodim tablu, ali pogodim zid, i onda se zid ogrebe i pljune mi strelicu pod noge, žiiiik! Opet pokušavam da budalim, nego neće pa neće. Elem, taj dan sa pikadom i kockicama na naslovnoj stranici, i po malo kockica u snovima, složiše se kockice i pomislih da sam/smo izliječena/ne i da nema više yamba. Kad li, ne lezi vraže, evo ti ga opet i to dan poslije.

            E, sad mi se prispavalo, shvatila sam da sam sastavila preko 40 sati nespavanja, i nekako ću sad da kljunem u krevet, pa vi zaključite sami, a ja možda i nastavim da pišem na zadatu temu, ali neki treći put.

Off I go!

Kad sam prestala da pišem? Onda kad mi je nestalo inspiracije? Ili mi je inspiracija nestala zbog nepisanja? Nije baš da nemam o čemu da pišem.. da ne kažem ’da se požalim’. Da, obično tada ima najviše te inspiracije. Problem je besciljnost, a nije čak ni besciljno lutanje. Ne lutam, ali sam besciljna. Neki ljudi su u stanju da besciljno lutaju. Ja sam od njih, ali samo ponekad. Sada to nije to ’ponekad’. Sada je samo besciljno, bez lutanja. Drugi ljudi mi poklanjaju svoje ciljeve, a ja ih ne želim. Ali besciljnost mi ne dozvoljava da im kažem ’ne’. Nema me više nego dovoljno, a i ne je sad pozitivan odgovor. Kako god okreneš, okreni obrni crnci i dalje ostaju crni, reče jedan Bora. Bora majstore, ali bez ’srednja’. Eto opet digresija, pita za skretanje kod Albukerkija.

Ovi dani su toliko slični jedan drugom da su se stopili u jedan. Zvaću ga Avgust. Oktavijan Avgust. Dana Oktavijana Avgusta 2007, slušala sam Haustor. Dominirala je pjesma Šal od svile. Po prvi put sam pomislila da se on sam objesio, a ne da su ga oni objesili. Koji to ONI? Uvijek su tu neki oni koji pokvare ljudima živote. Postoje ljudi i postoje ONI. Nedefinisane sjene koje zamračuju sreću.

Uh, ispala sam iz štosa.. A i ne piše mi se. Ne mogu da silujem tastaturu samo zato što nema nikog na MSN. Odvikla sam se od priče sa sobom, pored toliko drugih ljudi sa kojima pričam. Izgubila se u drugima, zaboravila da se stavim u zagrade, stopila se sa njima. Jedna od njih nisam, sad sam dio njih. I onda pomislim kako je lijepo biti ’jedan od..’ a ne dio. Kad si dio nečega nebitan si, bezličan, a kad si ’jedan od..’ onda si i dalje ti. Onaj ko zna ko je uvijek će biti ’jedan od..’ a nikada dio. Bezličnost i besciljnost dana Oktavijana Avgusta.

2:21:20  subota, 18. avgust 2007

Off I went.....

Zamalo se zaboravih. Kako je to tužna jedna stvar kad se zaboraviš. Tužno je i kad te neko drugi zaboravi (ili nekad i srećno, zavisi ko te zaboravlja) ali kad sam sebe zaboraviš, e to je tuga tužna. Tužna pesma na sto načina, svetom putuje... A jedna knjiga na sto načina isto tako putuje svijetom. Ona knjiga koja sama nalazi ljude me je opet našla, ovaj put namjerno. Znači, moraćemo da se upoznamo. Prošli put kad me je našla, ja sam je zaboravila i ona je pošla dalje, na svoj put oko svijeta, od ruke do ruke, od druga do druga. Nisam je čak ni otvorila dalje od posvete, iako se pomučila da me nadje, iako mi se svidjela priča koja je prati, iako ni posveta nije bila loša. Ali neki djavo mi nije dao da se okrenem ka njoj, i prije nego shvatih da nema više vremena, ona je već otišla dalje. Sad je već druga priča, ona će uskoro biti samo moja. I možda bude i neka posveta na prvoj stranici poslije korica, opet samo za mene. I onda o njenoj sudbini će jednom odlučiti i moja ruka. Mada, preuranjeno je da sve ovo pretpostavljam, iako je sada 15ak metara od mene, u kući pored moje. Mislim, koje su šanse da nikad ne dođe do mene? Naizgled minimalne, ali, ali, uvijek postoji jedno ali koje djeci kvari zabavu. Jedno ali ili više njih. Ali Baba i četrdeset Ali razbojnika(veznika?). Ako je istinita priča koja je prati, naći će me opet, i to jako uskoro. Ali opet, ako je istinita priča koja je prati, možda će ovaj put ona pobjeći od mene. I naći ćemo se opet tek za nekoliko godina, decenija. Treća sreća. E to je ono što me je neosporno uvijek pratilo. Sreća, ali iz trećeg puta. I to ponekad zaboravim, kao što ponekad zaboravim sebe.

~ * ~`~ * ~`~ * ~

To previše za mene možda je

i tako mi se tu ne ostaje

Bolje hladne ulice New Jersey-a,

nego puna kuća,
prazna tepsija.

~ * ~`~ * ~`~ * ~

Off I go!

       *I ja sam samo jedan dječak koji sanja da je pas.*

       I samo toliko, kao podsjetnik. Ali samo toliko - od mene? Nemoguće... I tako počeh i ja malo da kucam. Možda ipak bude moguće, jer tema nekako i nije baš zahvalna, osim kao ne mislim da se raskucavam o nostalgiji, ili bar u nostalgičnom raspoloženju. Ali ko sam ja da se držim teme? I tako krenuh na put slova, prateći žute cigle.

       Jedna velika istina – od piva kosa raste kao blesava. To sam već i rekla par puta, ali nije na odmet još par stotina puta. Ko ne misli na dugu kosu neka ne pije pivo. Od vina raste rumenilo. Crno vino za hladne dane. Sve je crveno, radosno i po malo morbidno. Ali ne previše. I poče zima, a meni nedostaje crno vino. Nostalgija, ona prava. A zima baš i nije ona zima, kao godišnje doba. Više je zima kao ’smrzoh se u pičku materinu’ zima. I meni je ta zima lijepa nekako. Ljepša od ljeta i topljenja. Ne volim da se topim. A to ljeto je nekako puno paradoksa. Što si bliži ljudima, to je više toplote i razloga za topljenje, i kad to ne želiš trebalo bi da se udaljavaš od ljudi - a opet ljeti si uvijek okružen njima. Ljeto i samoća nekako ne idu zajedno. Ljeti nikad nisi sam... A to je mnogo zajebano ako ne voliš ljude. Na momente. Ipak ljudi nisu toliko loši. Ili da citiram samo – Volim čovječanstvo, ali su mi ljudi odvratni. I onda ide zima. Ljudi su topli zimi. Nekako su bolji nego ljeti, a opet tad ih najmanje ima. Zimi su potrebni jedni drugima, i lijepo se grijati uz druge ljude, uz čašu fina, uz bokal razgovora (a može i obrnuto). Ali zimi su ljudi najčešće sami. Tad je najlakše biti sam, iako ti je najpotrebnije da ne budeš. I opet paradoks, kao iz ljeta, samo obrnuto. I ja sad moram da idem, a htjela sam još da kucam. Eh, živote... lutalico!

Off I go!

Pozitivne strane gipsa i sa mnom drugovanja [2 u jednom] ;)

Gips, dan 6ti.

One week down, two to go.

Brojim ti dane, samo da znaš :P

Off I go!