Danas sam se opasno zaletela u prebrojavanje i toliko mi nishta nije bilo jasno da sam pochela prste da koristim (ruku na srce, morala sam malo i da ih pozajmim al ajde)...te kreni spreda, pa odpozadi (da zlo ne chuje) al nekako uvek izadje na isto...morala sam da se suochim sa evidentnom cinjenicom u obliku brojki (uh al ih ne volem, al kanda sam to vec pomenula)...cinjenicom da za par dana ulazim u trecu deceniju zhivota svog!!!!...kazhu da se dame ne pitaju za godine, a poshto su za mene dame u ovom kontekstu tamo negde posle pedesete, onda mogu josh uvek samu sebe da pitam...daklem, rachunica ide ovako nekako: ako je na redu 29. iliti ako je ista vec prosla onda je praktichno na redu 30....a sa nachinjanjem 30. nachinje se i treca decenija....uh...pa mi onda nije jasno jer se oduvek govorilo da kad neko napuni 30 ushao je u trecu deceniju zhivota, al mojoj matematici to ne ide u glavu ma koliko se ja trudila...pa onda idem iz pochetka, kad sam se rodila vec sam nachela prvu godinu svog zhivota i ako tako idem redom kad stignem do ovde, za par dana nachinjem tridesetu...shto ce opet reci blah blah blah...i opet smo na istom...

...sve u svemu, ubrzo sam digla ruke (i spustila noge i navukla charape, naranzdastvene)...al da sam shoknuta, jesam...tako da, sve to na stranu i pichi se dalje :)...

btw, Mikkely, nemo sluchajno da ti padne na pamet da mi uskaches sa kojekavim kviskima (mnozhina od "kvisko":s) iz matematike ;)...

...ideja za sliku nadoshla posle citanja Sfar-ovog bloga, nadam se da nema zamerki...

Sa zavrsetkom ovog poglavlja mog zivota imam potrebu i za ovim pasusom epiloga...nisam htela priznati sebi osnovni razlog mog odlaska iz najlepse varoshi na svetu, rekla sam: idem jer zelim da upoznam neki drugi svet, neke druge ljude...a shvatih da sam otisla da bih upoznala sebe...daleko od stega koje je nosio svaki atom vazduha koji sam udisala, sve je imalo tvoj predznak nakon kojeg je sve sto je moje bledelo...nije bilo vazno i nije imalo smisla...pozvala sam se na poslednju mrvicu sebe u sebi i za nju se uhvatila kao za slamku, bilo je vreme da odem...ili da se zauvek prepustim tebi i time do kraja izgubim sebe...na tom putu nisam morala da se brinem za kartu u jednom pravcu, za nju kao i za sve ostalo bi se pobrinuo ti...nisam se javila kada sam odlazila; sta sam trebala da kazem, sta da ocekujem?...da ces mi pozeleti sretan put i svu srecu ovoga sveta...ili mi mozda ponoviti po ko zna koji put da sam bez tebe niko i nista...sedam dugih godina dragi moj...mozda ne toliko dugih koliko najlepsih moga zivota...zelela sam ih nazad, toliko ih ochajnichki zelela...a nije moglo tako, znam da nije moglo...chak i jednostavan nastavak niza je zahtevao nadchovechni trud i svu sabranost koje je bilo u meni, a bilo je malo...htela sam nazad moje godine, moju porodicu, kasne beskrajne price sa mojom mamom, najteze dane moga brata kako bi mogao znati da sam tu za njega, htela sam nazad ona leta kada sam birala da idem na put sa tobom umesto kod mog dede; u tim posetama bih mu mogla reci sve ono sto nisam uspela, sto nisam stigla jer je otisao onda kada sam se najmanje nadala...uostalom, uvek biva tako, zar ne?...htela sam vratiti nazad matursko veche koje mi tada nije nista znacilo, gde sam obukla farmerice i sako i pokupila se vec pre ponoci...jer, Boze moj, ja sam imala neki svoj svet koji niko nije mogao razumeti...neki tvoj svet...htela sam nazad mirna subotnja jutra kako bih mogla vishe vremena provoditi sa mamom i bratom...htela sam nazad veceri kada su se moji vidjali i provodili sate ispunjene iskrenim osmesima, prepricavanjem dozivljaja iz doba "kad smo bili klinci"...htela sam ih menjati sa svim onim ushtogljenim licima sa kojima smo toliko puta sedeli za stolom, sa svim onim mestima "na kojima pristup nije dozvoljen svima"...htela sam vratiti nazad one trenutke kada je mama htela da me zagrli, a ja sam je samo odgurivala...htela sam vratiti one trenutke kada si svojski pljuvao po mojima da bih ti mogla odgovoriti sa svim besom kojeg je bilo u meni, okrenuti se i otici...htela sam nazad taj oktobar '97 i htela sam da umesto odluke da li treba da darujem ili unistim jedan zivot donesem odluku o boji cipela koje su se nosile te sezone...htela sam nazad mojih 16 godina, svo moje buntovnistvo i ono sto je cinilo mene do tada i dozvoljavalo mi da kroz zivot koracam sigurnim korakom...htela sam nazad, ali jos niko nije uspeo da pronadje formulu za to, pa ni ja...

...sa sobom sam ponela breme uspomena koje su jos uvek cinile moju sadasnjost i moju jedinu stvarnost...trebalo mi je pet godina da objasnim sebi svaki delic mozaika koji smo cinili, da objasnim sebi sve svoje postupke...da spustim zidove i da ponovo pochnem razgovarati sa mamom o necemu sto se ne tice samo vremenske prognoze...da shvatim da moj tata nije onakav kakvim si ga sve vreme opisivao, ne za mene...da pokusam da mu se priblizim i da konacno uspem u tome...jedini kontakt sa ovozemaljskim svetom je sve vreme ostao samo sa mojim bratom i hvala mu sto nikada nije prihvatio ulogu tvog saveznika, sto je uprkos svojim godinama uspeo da nadje pravi balans u svemu tome...u vas odnos se ne mesam i to ne diram, to su neke samo vase stvari, a mi smo iznad njih i kao sto vidis pred time si ostao nemocan...nikada mu nisam rekla da on nema sta sa tobom da trazi jer znam da to nije bilo resenje, resenje sam ja nosila u sebi i onog trenutka kada ga nadjem ti si mogao biti i moj prvi komsija i to me se ne bi doticalo...

...ti ne odustajes, ta rec jednostavno ne postoji u tvom recniku...nastavio si da zoves i kada sam otisla i nisam imala snage da kazem dosta je...to je kao kad covek sam sebe pokusava da odvikne od neke zavisnosti, strah ga je da to uradi odjednom i onda sam sebe dozira...prvo u kracim intervalima koji vremenom postaju sve duzi da bi na kraju sve nestalo...i kad je sve prestalo znala sam da neces odustati i da ces se ponovo javiti...i javio si se i predlozio da se nadjemo na pola puta...znas li koliko mi je snage trebalo da to prihvatim?...linija manjeg otpora mi je govorila da jednostavno pustim i da nema sta vise da trazim ali ne, ja sam morala proveriti...trebala mi je potvrda...lako je na daljinu govoriti da je proslo sve, da me se nista vise ne dotice, ali naci se pred tim nekim, to je vec druga prica...tada si trazio od mene da te pljunem posred lica, da se izderem na tebe, da opsujem, da kazem nesto...rekla sam da nemam razloga za sve to, da sam iz svega nasheg izvukla ono lepo i ono sto me je naucilo zivotu; a ostalo ruzno, krivice, osude...ja ti ne trebam za tako neshto, ti si dovoljan sam sebi...ali jednu stvar sam ti ostala duzna; nikad, ali nikada vishe nemoj da se usudis ni iz shale da dignes ruku na mene jer tog trenutka necu moci da garantujem za svoje postupke...kazes da ti je bilo loshe posle ovih mojih reci, da ti je nadosla muka...sta da ti kazem, zao mi je ako je tako, ali to je naiskrenije sve sto imam za reci...naucila sam puno toga od tebe, prosla puno toga isto tako...bilo je predivnih trenutaka koje sam sacuvala jer ne mogu i ne zelim izbrisati sedam godina mog zivota...sve to sam sacuvala i oni sada cine neko moje licno bogatstvo...a one ruzne stvari, one su bile i prosle...da li sam ti oprostila?...naravno da jesam, zasto bi ocrnila jedan period mog zivota kada on moze postati moja snaga...

...kazes da bi ti bilo dosta samo da smo u istom gradu pa makar gurala kolica sa nekim drugim...ne, ja ne mislim da ce taj grad ikada vishe moj izbor iako i dalje tvrdim da je to najlepsha varos na svetu...ali ne zato sto se bojim duhova proslosti, vec zato sto te poznajem i znam da ces naci nacina da se upletes u moj zivot pa makar i kao nemi posmatrac...ti jednostavno nemas granica i ne znam vishe da li je tvoje konstatno insistiranje proizvod velike ljubavi ili nemogucnosti da se pomiris sa cinjenicom da tebe neko vishe ne zeli pokraj sebe...ili pak zbog toga shto sam poslednja koja je dotakla anonimni period tvog zivota u kome si vozio reno4 i bio kao i svaki drugi slucajni prolaznik u gradu...sada to vishe nisi, svi znaju ko je Taj i Taj, svi znaju sta sve poseduje i koliko moci ima...secas li se sta si mi rekao jednom prilikom: "Oduvek sam mastao o tome da budem okruzen najlepsim devojkama u gradu i jednog dana ce tako i biti"...i zaista, sada je tako, skidam kapu...ali eto, sa neke ljudske strane mi je zaista krivo sto nikada neces znati zasto je taj neko tu...da li je to zbog "konja vranih, sata i salasha" ili zbog onoga shto ti u biti jesi...zhao mi je shto si sam jer nijedan covek to ne zasluzuje...

A kako sam ja?...ja sam dobro, hvala na pitanju...provela sam pet godina u trazenju odgovora, razloga...trazenju one sebe koja je nestala iz blizine meni namilijih ljudi...ponovnom shvatanju i prepoznavanju onoga shto bi bio moj izbor...i sve sam to pronashla...izbrisala sam iz podsetnika da bi trebala da se javim mami jednom mesecno, sada je zovem kad god osetim potrebu za tim...i ne zovem je vishe imenom, zovem je Mama...shvatila sam da je tata u biti vrlo poseban chovek, na stranu svi njegovi izbori u zivotu...ne zelim da ih opravdavam, ali ih prihvatam kao takve...moj brat? znas i sam, sve je isto kao i do sada, nece ti reci ni rec vise od onoga sto bi trebalo...ljubav? ljubav se desava, ona se uvek desava...prochitala sam vecinu knjiga koje sam oduvek zelela i vec izabrala koje ce biti sledece na redu...pochela sam i da crtam, znas da me je to oduvek privlacilo...pred Bozic te je interesovalo da li sam prelomila da se vratim i evo, sada ti kazem da  jesam prelomila, ali ne da se vratim nego da odem...pa ne morash ti bash uvek sve da znas, iako sam sigurna da vec imas informaciju o ulici u kojoj cu ziveti a da ni ja to sama ne znam (znam, malo sam otrovna ali shta ces ;))...planovi? pa recimo da cu raditi ono shto volim, to mi je jedino bitno...srecna sam sto je i ovo poglavlje mog zivota gotovo i shto krecem dalje...shto sam ovog puta jedino ja ta kojoj bilo shta dugujem...shto sam uspela da pronadjem sebe, shto je moja porodica imala dovoljno strpljenja za moje zhute minute prerasle u godine i shto su i dalje uz mene...shto sam otkrila beskraj emocija u sebi i shto imam neverovatnu volju da svaku do jedne poklonim meni dragim ljudima...srecna sam i sto sam imala tebe u svom zhivotu uz koga sam nauchila puno toga...pa chak i to da mogu i jako lepo umem bez tebe...

...do sledeceg, slucajnog susreta...

Postoji nesto sto me proganja mesecima vec i sve vreme pokusavam to odgurnuti od sebe i ziveti trenutak, jer trenutak je ono sto me cini sretnom..i kad uspem, osecam se toliko lagano, bezbrizno, voljeno...ali na momente se javlja onaj odrastao u meni koji kao da govori: znas li ti sta radis, cemu sve to vodi, gde je tu buducnost?...onda se javlja onaj devojcurak koji piskavim grcevitim glasom viche i cvrsto stisce to nesto u sebi kao da neko preti da ce joj oteti te trenutke: ali ja sam srecna, i prepoznajem onaj osmeh za koji sam mislila da je zauvek nestao...ne zelim da se spustim, ne zelim da ovo prodje...i jako jako zmurim ne zeleci da noznim prstima dotaknem tlo i vidim stvarnost...stvarnost nekih drugih ljudi...toliko povodljivu i na momente pakosnu...toliko zelim ostati u svojoj...

...desilo se kada sam se tome najmanje nadala, sa nekim za kog nisam pomisljala ni jednog jedinog trenutka...jednostavno, desilo se...i traje...i shta ja tu mogu...koliki je teret koji nose osam godina...koliko je nepodnosljiva lakoca osam godina brojanih unazad od mesta na kom se ja nalazim sada...tolika da se na momente prestrasim onog vragolastog osmeha i iskrica u ocima koje vidim kad se pogledam u ogledalo...vidim ih sada, vidim nesto sto mi je toliko nedostajalo kada sam bila devojcurak i kada sam sedam dugih godina nosila teret tih 20 godina razlike,u njegovu korist...vidim 5 godina provedenih ovde, u azilu od svega sto me je imalo podsecalo na taj period, provedenih u spiranju otrova od nekih suvise rano zagrizenih plodova...vidim rokadu dva svezhnja godina..."sta ti moze pruziti on sa svojih 21?", pitaju me...moze mi pruziti mojih 20 godina, pokloniti osmeh pod tremom promrzlog nosa u parku ukrasenom granama prekrivenim injem...moze mi pokloniti choche-piroche i zarazni smeh od kog teku suze...moze mi pokloniti leptirice u stomaku kad god se njegov pogled zamrzne na mom licu...moze mi pokloniti sendvic koji se jede setajuci se po gradu umesto luxuznih i hladnih restorana pre nekih deset godina...moze mi pokloniti roza tufnu na nosu od sladoleda od jagode...moze mi pokloniti sve ono sto nosi jedno:"ja sam uz tebe Milena i nemoj biti tuzna, jer kad si ti tuzna ja ne mogu biti dobro"...ili pak jedno jednostavno "Milena moja", jednostavno a toliko kompleksno u svojoj sustini...

...uhvatila sam sebe toliko ogrezlu u predrasudama proseka onog trenutka kada su se vrata na aerodromu otvorila predamnom, i uplasila se...kakav je to apsurd, uplasiti se necega sto je do juce bilo deo mojih snova, nesto sto sam tajno prizeljkivala...za trenutak povedena tim istim predrasudama osetila sam talas neobjasnjivog stida...kakve li gluposti...obecao mi je jednom, i meni je vec dovoljno bilo samo to obecanje, sama misao...ali ovako, predivan svezanj cveca me je docekao nespremnu, tamo, u gomili sumnjivih pogleda punih prezira sa neizgovorenim "sta izvodite, pa gde vi to zivite?!"...osmeh sa njegovog lica je u trenu oterao taj stid i svi pogledi su nestali...dugo prizivani miris meseci koji su nas delili mi je zamalo izmakao tlo pod nogama...tu smo i sve je u redu...jos jedno iznenadjenje, svezi kolachi iz Vinceka su nas chekali u kolima...bash onako kako mi je obecao...i tada, tada sam imala osecaj da bih citav svet mogla primiti u svoje srce...

...i kako sad ja da odgovorim na pitanje sta je On u stanju da mi pruzi...oni koji za arshin uzimaju brojke ionako imaju vec svoj odgovor...ja imam svoj...i dokle god verujem u chuda, u to da je na ovom svetu sve moguce, u svoje snove, uspecu da zivim trenutak...trenutak koji je u svom malom moje sve...

E, gore pomenuta mi valjda dodje bratova buduca zena, a da budem iskrena najradje bih volela da mi ne dodje nista...no, kako se ja tu nista ne pitam (i ne treba da se pitam) bice kako bude bilo...a i malo mi idu na zivaC svi ti nadimci koji se dobijaju zajedno sa onim alkicama na domalom prstu, kao da za default imaju zrnce prezira...a zasto ja sad trosim reci na nju, pa u biti i nije na nju nego, shvatam posle ovih bozicnih praznika kakve sam srece sto imam brata kakvog imam...

“izmedju redova”

...a i trazim uvertiru za nastavak pisanija po blogu, a ovo je aktuelno poslednjih dana...ima tu jos nesto, malko (vishe) sam se najedila zbog kompa pre nove godine pa sam ga se jedno vreme klonila da bi, kada me zuta minuta prodje, imala po cemu da kuckam...naime, odvojim ja dva sata dragocenog vremena pre odlaska kuci (period totalne panike) i toliko sam se trudila (sve me cudi kako me posle toga nije monumentalno spopala jutarnja mucnina) da izorganizujem novogodisnji blog...izabrala bordure, za svakoga od mojih “blog-drugara” drugaciju...pa onda kao neki pokloncic u obliku slika + reci...pa onda slovca, pa svasta nesto...i tako, jako ponosna na svoje delo kliknem “unesi blog” a da pritom nisam proverila da se ova kantica kojim slucajem nije diskonektovala...i onda nastupa crna minuta i bela stranica ispred mene ...znate ono, kad vam je kriiiiiiivoooooo, uh...nije to ni bes nego, ne znam ni ja, onako bash vam je krivo da vam se sve zeludac zakovrne...i eto, ja se jako izvinjavam ako je neko isao da cita poslednji blog “bez naslova” a tamo nije nista bilo...to sam ja greskom poslala taj novogodisnji blog u po’ posla pa sam ga naknadno morala brisati, a (ne)naslov ostao...ali eto, postojala je dobra (trudnicka) volja i bezbroj lepih zelja za moje “drugare-blogere”...zelje su jos uvek tu, a ja sam malo nespretna sa tim praznickim klisheima, a i ne volem ono shto klishe sa sobom vuche...tako da, dragi moji, shta da vam kazem kad sve znate...:-*...

“izmedju redova”

...daklem, ono “od igracke bice placke” ipak ima smisla...situjacija pocinje prilikom kupovine bozicnih poklona, kada po zavrsetku iste i tokom euforicnog brojanja unatraske jako jedva cekam da dam poklon namenjen mom bratu (pominjala sam ga u predhodnom blogu, shaker + knjizica) saznam da je Future Snajka kupila isto...e, tu mi se opasno zamerila a da nije ni znala...a nije ni ona kriva, komunikacija nam je ionako na ravnolinijskom i prilicno mlitavom nivou...i tu pocinju moji komentari kako mi se nije zamerila za pet godina i evo, dosao i red na nju...shala, poshalica i sve po redu i pardonu al ne mere to tako, kanda sam se i ja njoj nesto zamerila kad je pocela da me skida sa dnevnog reda i daje mi raspored sati kad mogu da svratim do njih...e nije nego!...da je ona neko moj (a ruku na srce, ne bi nikad bila) to bi se vec raspravilo odmah, karte na sto pa kud puklo da puklo...al ovako, kako ne volim da se mesham i mislim da je zhivot mog brata njegova stvar i da, dok je njemu dobro meni je josh bolje, ostajem nemi posmatrac...pa taman da je sa Kleopatrom (ne znam gde mi on(a) sad pade na pamet, al ajd nema veze), ako ja vidim one iskrice u njegovim ocima – sve shtima...vremenom, njeno krajne egoisticno ponasanje pocelo je i mene da se tiche jer sam u par slucaja bila objekat napada kojekakvih “bubica”, pa sam i odreagovala...nakon tog prvog puta nisam zelela da se to pogresno shvati, da bude prevedeno u Moje mesanje u Njihovu vezu i reshim da popricam sa bratom i objasnim mu svoj postupak...”ma neka Seko, i treba da reagujes, trebala bi da shvati da ne moze tako da se ponasa sa ljudima...i mogu da ti kazem da mi je drago sto si tako postupila”...huh, kakvo olakshanje...ne volem da mi se neko mesha, stoga ne volem ni da se ja nekom mesham...i kako mislim da je ova situacija bila vrlo osetljiva, postojala je odredjena doza straha da ne poremetim ravnotezu...slusala sam razne price o odnosu subjektivne brace, odbrani sopstvenih devojaka i pravljenje sestara i majki rogatim i repatim...i neverovatno puno mi je znacila i ugrejala njegova rekacija u celoj konstalaciji...razgovarali su nakon mog odlaska i on joj je skrenuo paznju na ponasanje i da on ne moze tako funkcionisati, da on ima postovanja prema njenoj porodici i da ocekuje isto od nje kad je u pitanju njegova...daleko od toga da mi je drago kad mi je rekao da su se posvadjali na krv i noz, niposto...mozda malo suvise sestrinski i sebicno, ali komentar “ti si mi vaznija od svega i nemoj nista da se brines” mi je tog momenta znacio vise od svega...pogotovu kada neko bas nije obdaren izlivima neznosti...a ja sam, hvala je Bogu, iste uvek gladna...i sto rece Lex: "Anja voli milovanja" ;)...