E pa mislim stvarno, pikovi raspolozenja ovih dana ga malko preterase…al ajde sto bi kazli, sve ce to jednom biti lane…i nikako da mi postane jasno kako je moguce da u jedan dan koji traje 24h stanu sva ta desavanja, i kad konacno to prihvatim kao cinjenicno stanje onda shvatim da to nije sve…sve cesce me u poslednje vreme pecka inje proslih vremena…vrte se zamagljeni filmovi, zamrznuti kadrovi nekih davno zivljenih trenutaka…kako im samo uspeva da se uvuku u guzvu svakodnevnice nije mi jasno…i izasla bih na kraj sa njima, izlazim naime, sa pomalo odsutnim pogledom doduse…i uvek uprtim unazad…i ne zalim, zaista ne zalim ni za cim i nista ne bih promenila samo eto, tako ponekad…seti me…ne stizem da poredjam misli na kraju dana i onda mi pogled padne na gomilu garderobe koja se udobno gnjezdi na mojoj vec davno radnoj stolici i onda se setim reci moje mame… "haos u sobi, haos u glavi"…i opet shvatim da je u nekim stvarima ipak bila u pravu…u misli mi sve cesce dolazi jedna epizoda "Zone sumraka", ona sa stopericom, kada glavni junak koji je poseduje ima moc da jednostavnim pritiskom na dugme zaustavi vreme…ali njegova nesreca je u tome sto se ta stoperica razbila u paramparcad ubrzo potom, i on je ostao sam sa sobom…sa svojim uspomenama…bez ikakvih sansi da zivi svoju sadasnjost, a jos manje svoju buducnost…prijala bi mi ta spravica, samo da nije tog straha da bi se mogla pokvariti…onda bih natenane sela na pod svoje sobe, zazmurila i pokusala da poredim malo sopstvene misli, ovako samo jure ko pomahnitale muve i ne znaju gde da se udenu…sad mi pade na pamet, imaju li muve kucu ?...elem…onda bih lepo prevrnula naopacke svaku od tih misli, zavirila u svaki njen detalj, po svemu sudeci uprilicila kratki monolog i odlozila je u adekvatnu pregradu…i tako redom…

…red misli koje mi donose osmeh kojem bi i oni klovnovi iz cirkusa zavideli…onda red onih koje obaraju glavu na dole, spustaju krajeve usana i bude teskobu u grudima…sve mi to pomalo lici na neki recept, pa mi upravo pade na pamet svinjski mozak u slatko kiselom sosu…ko zna zasto…e stvarno, neki put se bojim da pustim misli da idu svojim tokom, ko zna gde bih se mogla probuditi…sa prstom u noshi verovatno…e, to je fazon iz osnovne skole, kad neko pocne puno da masti (laze) onda mu ovaj drugi kaze : i sta je onda bilo ? probudio si se sa prstom u noshi ?...a danasnje generacije su to malo uprostile i jednostavno kazu : ne seri !...ni metafore nemaju zamaha kao nekada…

…valjda je kraj godine period kada se rezimiraju neke stvari, pojedine same od sebe, a pojedine ti posluze na tacni… "entourage" glavnog jela je u skladu sa posluziocem (o chemu cu drugi put, ovaj blog vec preti svojom duzinom)…vreme bilansa neki bi rekli…e pa moj bilans je sasvim slucajno poceo sa prisecanjem najcrnje noci u mom zivotu, napisah par redi o tome…i mislila sam da ce se tu i zavrsiti, al ne lezi vraze…btw, nije spavao ni kada se moj bivsi buduci konacno ozenio…mislila sam da ce taj cetvrti decembar biti sasvim obicna subota, kao i svaka druga…al vragu je ko kanda bilo malko dosadno pa dosao meni da pravi drustvo, svaka cast na izboru !…ako nastavi sa ucestaloscu druzenja sa mnom, jos cu mu provaliti sve fazone…zato vraze, ish ish, u tvom je interesu…i dalje odluku, da ne udenem domali prst u tu smeshnu karikicu, smatram jednom od boljih u mom zivotu, ali opet…taj cetvrti decembar je pokrenuo lavinu misli, bez obzira na sve…komentar jednog zajednickog prijatelja da ne zna bas zasto mu je to trebalo, ali eto, on je odlucio da se do odredjenog doba ozeni  pa ko je tu – tu je, nije puno pomogao…opreznost njegovog kuma prilikom saopstavanja velikog dogadjaja je bila potpuno bespotrebna, ali razumem…taj isti - nas bivsi buduci kum, njegov sadasnji kum i konacno moj prijatelj ne razume bas najbolje sve njegove postupke…ja pokusavam da razumem i da opravdam (moji edukativni metodi nikad ne bi prolazili kod skolskih uprava)...malo sebe, malo njega…u biti, mozda malo vise sebe, al ajde…ne znam, sve sto mogu da kazem, i shto sam rekla uostalom, je da zelim da je srecan i da je svoj pre svega…i nema vishe, jednostavno ta neka granica ukusa (ako je uopste mogu tako nazvati) bi se presla bilo kojim nasim daljim kontaktom…i nema potrebe za pitanjima zasto se ne javljam vise, zasto ne odgovaram na poruke…ako te interesuje, pitaj me…nemoj pitati druge…mozda sam sebicno ocekivala da tu vest saznam od tebe…ma koga lazem, ne mozda, sigurno sam to ocekivala…i nemoj me pitati da li je to ispravno ili nije, za mene jeste i to je ono sto me je rukovodilo…i taj poslednji put kada smo se videli, ja sam vec znala…i eto, zaista sam mislila da ces to prevaliti preko usana…ma proslo bi makar da si procedio kroz zube, ali ovako…imala sam potrebu da se povucem iz tog filma, i to sam i uradila…a mozda me je ta subota samo podsetila da vreme ipak teche mimo svega, da ne pita za pravac, samo teche…i za razliku od svih nas, kao da zna gde ide…

Danas me je sunce izmamilo van i resih da dovrsim kupovinu bozicnih poklona ("overweight" mi ne gine ni ovog puta - sve u stilu "over" perioda koji me preplavio, jelte)...to isto sunce mi je zagolicalo savest i utrnulo na trenutak trend samotnjaka koji sledim vec neko vreme te pozvah Majka na kafu, obecanu pre par meseci (posram(nj))...  

...cekajuci autobus pozdravih starijeg gospodina za koga sam na prvi pogled bila sigurna da je komsija iz zgrade...ups! bice da ga ne poznajem...jednostavan pozdrav se pretvorio u prijatno caskanje...nesto kasnije, izmedju rafova jedne od radnji sretnem nemi pogled momka koga znam...ubrzo potom u kadar ulece rascupano teme gore pomenutog lika...ups! bice da sam ga poznavala...

...prazan pogled nekoga za koga sam bila ubedjena da nije toliko nadobudan i arogantan, dok su svi ostali tvrdili suprotno, je objasnio moj predhodni kiks sa nepoznatim starijim gospodinom s obzirom na to da likove besprekorno pamtim i retko kad zaboravljam...

...da li ravnoteza postoji?...da li je zaista istina da, kada se jedna vrata zatvore druga se otvore...da li zaista neko to odgore vidi sve?...e pa ako je tako, onda bi bio red da mu ovo crveno na mom kontu upadne u okce vec jednom, pa da izravnamo racune...

Daklem, danasnji skor: lepa rec Neznanca i ignor poznanika, hm...neshto ne shtima ovde...ako pak Nepoznatu X prebacim sa druge strane jednacine i zamenim sa poznatom dobijam: lepu rec Poznanika i ignor neznanca...e, to vec ima smisla; kod mene u kuci su dva i dva oduvek bili cetiri...sve to + kafa sa Prijateljem...nije ni tako lose :-)...i jos neshto, naprasno shvatih da me crveno otvara u struku ;-)...

Sva nesto treperim od jutros…al’ onako bash lepo, kao da sam uzela u najam krila onih leptirica iz stomaka J…jedan od onih dana kada imam potrebu da propustim pesake na svim pesackim prelazima i kada me ne doticu komentari vozaca komsija stavljeni na « mute » zahvaljujuci zatvorenim prozorima…jedan od onih dana kada da imam potrebu da izmamim osmeh slucajnih prolaznika i time smatram da je moj dan jos vise dobio na svojoj lepoti…

…mozda je to zato je danas neobicno toplo za decembar mesec, a ja sedim u majci bez rukava pored otvorenog prozora…mozda zato sto ovog popodneva idem u kupovinu raznih sitnica koje ce mi pomoci da u pravljenju kutijica za iste izrazim ono nesto sto se ne oblikuje u reci, i sto znam da ce te kutijice krasiti imena meni dragih ljudi…mozda zato sto je moje brojanje unatraske spalo na zavidnu cifru…-12 J…mozda zato sto mi je neko moj saputao nocas u snu, a da sam ja to saznala tek ovoga jutra, jos uvek maglicastog pogleda razaznavajuci reci sa malog display-a mog mobilnog telefona…mozda zato sto ovo mestasce, poprilicno virtualno i uobliceno u jednu internet stranicu, smatram nekim svojim kutkom…nekom svojom toplinom…i sve njihove stanovnike nekako svojim…svojim u onom nekom ljudskom smislu…onda se javlja neki racionalni deo mene i kaze : kako sad ti mozes biti vezana za ljude koje ni ne poznajes, za ljude cije osmehe nisi videla, cijim radostima nisi prisustvovala, cije suze nisi zivela…pa eto, jesam prisutna i mogu…jednostavno mogu…i nemam sad ja sta tu puno da objasnjavam, jer onaj ko ne razume znacenje slikovite praznine izmedju redova, ne moze razumeti ni gomile ispisanih…i volim sto ovde nista ne moram, a sve mogu…forum nikada nije bio moj fax (i ni sama ne znam zasto sam glasala « za » kada se o njemu govorilo, valjda onaj zadrti gen tvrdoglavosti)…taj vid komunikacije mi je nekako uslovljen, ne znam…a ovo, ovo je vec nesto drugo, niko nije « prisiljen » da cita nesto sto si ti napisao da bi se nastavio na pricu, vec je jednostavno tu zato sto iz ovog ili onog razloga zeli biti tu…da, mislim da je ipak to u pitanju…nista se ne mora, a sve se moze…

…ovoga jutra imam potrebu reci mom bratu da je on nesto najdragocenije sto imam u zivotu, i znam da ce on to vrlo nespretno primiti, kako sam on ume i odmah prebaciti na salu da bi izbegao rumene obraze (geni su cudo)…imam potrebu da kazem mojoj mami da se ovog puta vise nego ikad radujem dolasku kuci i da jedva cekam nasu prvu jutarnju kafu…samo jedna od sitnica koje joj nikada nisam rekla i samo jedna od onih koje zelim po prvi put ziveti sa njom…zelim reci mom tati da jedva cekam da se on i moj brat danas vide posle dugo vremena, da mi je neopisivo drago zbog toga…zelim mu reci da prihvatam sve njegove izbore i da nikada necu prestati da se trudim da ih razumem…zelim reci mom Milenicu da brojim sate do naseg susreta i da se moj brat samo salio kad mu je zapretio da ne moze doci na aerodrom po mene…zelim mu reci da ga obozavam takvog shashavog i da ne zelim da se uozbilji…da godine zaista ne znace nista, dokle god imamo nas ne znace nista…zelim reci da je ovo mestasce za mene nesto jako posebno, misleci pritom pre svega na ljude koji ga cine…i na tebe, bash tebe koji ovog trenutka citas ove redove…

…e koji mi je moj danas stvarno ne znam...ma znam, bice da je sentimentalni « overdose » pa me stiglo...