Osvanuo je crveno-beli dan…sve je poprimilo pomenute boje, uzimajuci tu u obzir i cvetne aranzmane kojih ima po svuda…cinicni osmeh mi izmamljuju gomile licemernih crveno-belih zastavica koje krase vecinu balkona…ajde de sto su ih stavili oni koji zaista zive u stanovima koje krase ti balkoni, ali oni koji brizno cuvaju svoju rezidencu boraveci ovde 6 meseci + 1 dan i koji su na danasnji dan podmitili lokalnog portira da istakne zastavicu (zaista smesno izgleda kada ista viori, a u pozadini roletne spustene vec mesecima)…e ti, ti mi idu na zivaC…vise licemerje generalno, nego oni sami…a zasto sve ovo?...e pa sve to u cast lokalnog princa i na obraz svih odsutnih…

Jos svega par sati ovog kicha i onda palim u Grad Svetlosti…dugo ocekivani vikend je konacno tu i skoro da ne mogu da verujem…moja saputnica u ovom gastarbajterskom zivotu i ja vec dugo planiramo ova dva dana i ako zelimo da se drzimo plana, morati cemo da zipujemo celu nedelju i upakujemo je u jedan vikend…al’ o tom po tom…za pocetak znam da me ceka na aerodromu negde oko 22.30h i onda pravac grad…mada, ja bih radije zakuvala neku pidzama party i posten champras divan, ali to mozemo i u subotu uvece…uostalom, planovi mi nikada nisu isli od ruke, za pocetak ce biti dovoljno ostvarenje samo jednog – pobeci odavde, a posle sta bude…sve sto treba da ponesem je na spisku, jos samo da potrpam u torbu…moja druga je odlucila da se opasno baci na citanje i izdiktirala mi naslove knjiga koje treba da joj ponesem, tu je i par stvracica koje su joj neophodne za predstojeci bliski susret, poklon-solja sa licnom posvetom u kojoj stoji ne toliko prijatna pretnja ukoliko u napadima lenjosti odluci da je stavi u masinu za pranje sudova… "remek dela" naivnih umetnika nisu bas u najboljim odnosima sa modernom tehnologijom…a i da se sve boje izbrisu, sa jednakom ljubavlju cu joj nacrtati novog cica-glisu…osecam se kao devojcurak koji planira kratak beg od stvarnosti…i jos jednom shvatam koliko je njeno prijateljstvo jedna od nadragocenijih toplina koje nosim u sebi…

Evo jednog klasicnog primera sta se desava kada ne slusamo rodjenu mamu…doduse, u praksi nisam imala prilike shvatiti sta se desava kada se slusa, al ajde de…mozda samo jednu stvar, da sam sledila njen primer sada bih vec bila « srecno » razvedena i majka dvoje dece…verovatno je to uzrokovalo moje opredeljenje – da je ipak ne slusam…no, da se ja vratim « klasnicnom primeru », kao i vecini mojih vrsnjaka u moj zivot je sa napunjenih deset godina usetalo cudoviste bledo roza boje sa prefinjenim detaljima od filigranske zice…to « u moj zivot » je vise figurativno, da budem preciznija – usetalo je u moja usta…onoj klincadiji koja su do tada bila dobra i slusala svoje mame su verovatno dodelili skalamerije koje idu samo gore ili pak samo dole, a meni su resili da uvale i jedno i drugo – spojeno naravno…tek sam od skora pocela ponovo da nosim roza boju i sad shvatam zasto sam je apriori odbijala sve ovo vreme, za sve je kriva proteza !…i dan danas se secam bljutave gumaste mase uz pomoc koje su mi uzimali otiske…ruku cika zube koje su vise licile na mesarske nego na zubarske, cak se secam i njegovog imena koje nije bilo nista manje uzasno – dr. Guzina…kakvo ime za decjeg zubara, prsto te tera da hrlis u njegovu ordinaciju…posle par godina strucnog mucenja i misterioznih nestanaka vise egsemplara gore pomenute proteze moja mama je digla ruke i predala bitku mojoj tvrdoglavosti…a placanje ceha celoga rata je mudro ostavila meni, za nesto kasnije…e sad, to kasnije je doslo na red pre nekih godinu i po dana…dodjem u ovaj neki novi svet gde se svi nesto kontrolisu, zakazuju lekarske preglede po sest meseci unapred i sl., naidjem na zaprepasceno lice gospodje M (zene koja nosi pantalone u porodici za koju radim) posle moje izjave da idem kod lekara samo kad ne mogu da se dignem iz kreveta (kontradiktorno znam, ali to bi samo trebalo da znaci da me tamo treba bukvalno odvuci)…i tako, resim ja da se ispregledam pa kud puklo, da bas ne budem ugljisana ovca…nijanse sive mi vec ne stoje tako lose…i dodje red na cika zubu koji mi saopsti da pored izgleda moje vilice koji nije nimalo los meni preti opasnost sa funkcionalne strane i moze da dovede do ozbiljnih problema ako ne budem reagovala…i tu me zvekne ono cuveno za koje sam mislila da nikada necu izgovoriti : « e, a da sam samo slusala moju mamu »…a onda se setim sta bi se sve desilo da jesam i shvatim da cu ipak jeftinije proci ako platim ovaj ceh …i resim da se upustim u misiju ispravljanja « krive drine »…

Nakon par seansi sa Cika Zubom, od kojih je jedna vise licila na psihoterapijsku nego zubarsku, krecemo u akciju…na toj psihoterapijskoj mi je saopstio da mozda ne bi bilo lose da predhodno popricam sa muzem ili momkom o estetskom efektu celog poduhvata i pitao me da li me to brine…pocela sam da se smejem, a zatim sam shvatila da je on bio sasvim ozbiljan te mu odgovorih : « znate sta, ako bi nesto tako trebalo da me brine do te mere da moram da se konsultujem sa svojom « drugom polovinom » o donosenju odluke, onda bolje da se odmah vratim u soliste…jedina konslutacija koja bi dosla u obzir je finansijske prirode, ukoliko nam je budzet zajednicki, a s obzirom na to da ja nit imam momka a jos manje muza i da o svojim finansijama sama odlucujem vec duze vreme – mozemo odmah krenuti »…da je i ovog puta bila u pitanju roza skalamerija sasvim sigurno ne bih pristala, ali Cika-Zuba mi je lepo sve objasnio i obecao da ce mi staviti bezh keramicke blokice na zube umesto onih gvozdjurija…

Vreme je prolazilo i ja sam se sve cesce pitala da li zaista ima osoba kojima to predstavlja traumu sa estetske strane gledista, ocigledno da je tako i zaista ne mogu da sudim, nismo svi isti…mozda je moja zelja da zaustavim (ili mozda pre vratim) vreme bila tolika da sam se usudila da sa 27 godina stavim ovu skalameriju, ko zna, mozda to zaista cuci negde u podsvesti…ali da ima efekta – ima, ovog leta na street-ball turniru na kojem je ucestvovao moj brat mi je prisao jedan momak i kroz razgovor provukao kako je sigurno doooooosta stariji od mene, a njemu je eto 26...sa nepunih 29 se dobro drzim, pomislih u sebi…no, mozda je bilo u pitanju i shlihtanje, ko zna…sve u svemu, meni ovi podstanari u ustima nimalo ne smetaju…barem mi nisu smetali do danas…naime, pre nedelju dana sam izvadila jedan zub kako bi ostalima napravila mesta…i sad, nije bilo dosta sto me se opet dovatio nesudjeni mesar i sto je stavio maksimalan broj kopca na ono malo prostora, sto nisam uspela da uhvatim pravu crtu na putu do kuce i sto me je vise izranjavio kad mi je vadio konce nego kad je sudio zubu…sve to nije bilo dovoljno, nego mi je danas onaj drugi tzv. Ortodontist stavio pracke u vilicu – ne jednu, dve !...i ne samo to, nego jos ja treba da ih menjam svaka 24 sata…i ni po bela jada da je u pitanju samo gornji ili samo donji red zuba…ne !...gumica, malo sofisticiranija od vodoinstalaterske, naime povezuje zube gornje i donje vilice…uzas !...mislim da ne moram dalje da opisujem, masta je sasvim sigurno odradila svoje…i tako ih je zategao da mislim da ce mi glava puci i kao, zubi ce vam biti malo osetljiviji 2-3 dana…ma znas sta !!!!...i onda mi dade kesicu sa gumicama na kojoj je nacran zec…zec ????!!!!...ja definitivno nisam odavle…od zecje dlake nije pravljenja, to je sigurno…sta, imacu lepse zube od zeca – WOW !…ili ce mozda on da bezi kao zec kad mu u ponoc zakucam na vrata ne bi li mu rekla da je malo preterao sa zatezanjem…bice da je to…

Mozda i nije tako jako strasno, ali ovo je tako jedan dosadan pulsirajuci bol da cu ja odlepiti...a mozda sam samo u frci zato sto jos nisam osmislila novu tehniku kad su u pitanju « filmski poljupci »…eto, a da sam se udala onda kad su mi govorili, sad ne bi prolazila kroz sve ovo…

….za one smelije postoji i slicica koja nagovestava izgled pracke, kad mi sve ovo bude manje degutantno mozda se odvazim i stavim i nju…

...odakle poceti...nesto mi govori da i da pocnem iz pocetka, doprinos haosa u jucerasnjem danu ne bi bio nimalo manji...

U ponedeljak uvece pomislih: "E neka su otisli vec vise, konacno par dana mira"...aha, al za malo!...ti neki oni su M&F, roditelji malih monstruma za koje sam odgovorna, izmedju ostalog, kad oni nisu tu i koji su se ispostavili kao radost na kraju dana ovoga puta (za razliku od dugog perioda kada to nisu bili)...isto tako pomislih: "konacno cu moci da pojedem onaj jedan jadni jogurt za dorucak sedecki (jogurt koji bi trebao da daje kontru enormnoj kolicini cokolade u poslednjih par nedelja)"...jos jedno - al za malo!...no, nema veze, navike su cudo jedno (tu ubrajam i svakodnevni unos cokolade u sopstveni organizam)...

...prvi se oglasava onaj prevarant sto neprestano negde zuri i daje mi uzbunu da je 6.30h minus 7minuta, taj zvuk mu dodje kao lagana uvertira za ono sto sledi nakon tih sedam minuta...strateski osmisljena pozicija istog takodje spada u gore pomenutu uvertiru - na dva koraka od kreveta i nikako na dohvat ruke!...potom, polifonska melodija (valjda se tako kaze) neke uzasne pesme koja me primorava da se pomerim iznova i pritisnem prokleto dugme koje jos nijednom nije dozivelo lepu rec od mene...i onda kao vrhunac, jos jedan toliko uporan i iritirajuci zvuk koji se javlja periodicno, na svaka dva minuta bez ikakve namere da umukne dok konacno ne ustanem...malo me podseca na moju baku koja nas je uvek budila sa cuvenom frazom "diz'te se lenji, Bog srecu deli"...budila dok nas nije ne samo probudila, vec digla na noge lagane sa jos cuvenijim nastavkom "ko rano rani dve srece zgrabi"...ono sto sam juce uhvatila, da prostite, je mnogo vise od 2...a opet sam na kraju dana ostala praznih ruku, cisto da ne bude zabune...vec dosta dugo izbegavam susret sa sopstvenim likom u ogledalu u to doba i zube perem zmurecki, iz prostog razloga sto bi sama spoznaja stanja u kom se nalazim, sa psihicke strane znatno pogorsala nivo mog "self-esteem"-a prilikom eventualnog drustva u liftu...tri sprata vise i pocinje prebrojavanje sendvica, knjiga, skolskih torbi i sl...nekih pola sata kasnije ostajem sama i u drustvu djusa i kafe se vracam tri sprata nize...mission impossible u vidu odlaganja posteljine i policu koja je po svoj prilici radjena na osnovu idejnog resenja Sport-Billy-ja...patike, trendza, kacket (savrseno mesto za skrivanje) i nasumice odabran cd...setnja po strmim ulicama ove "mondenske" varosi i postavljanje oboda kacketa kao barikade u slucaju opasnosti od poznatih lica...ali, ne lezi vraze, na deset koraka od ulaza srecem Alda...uvatio je moj pogled jedino zahvaljujuci svojoj "visini", i tu shvatih da ovaj dan obecava...Aldo je moler koji je maleni deo ekipe koja trenutno lupa, bushi, prashi, vice (opa! trenutno i usisava) oko mene...preselili smo kancelarije, doduse, samo kutije kancelarija jer trenutno nemamo gde da smestimo sadrzaj - radovi su jos uvek u toku...jedan neverovatno glupi potez, zakamufliran recju "strateski", kako bi se cela ekipa malo trgla iz sna i pozurila sa radovima...kao, mi cemo im smetati, pa ce njima biti neprijatno, pa ce kao pozuriti...aha!...i da bi celu situaciju ucinili jos neprijatnijom po njih, doneli smo aparat za kafu, secer u kesicama na srdasca, vanglu prepunu cokolade i keksa...i onda se pitamo sta koji moj ne zure?!...ajd' sad, pa necemo bash toliko podcenjivati ljude...

Elem, setnja zavrsena, ja istusirana, probudjena, solja i casa prazne i krecem u nove radne pobede...stizem na gradiliste, ups! pardon, u kancelariju...ekipa prisutnih sledeca: Signor Ezio, Lik Koji Se Nikad Nije Zenio, Ozenjeni Lik (sudeci jedino po burmi) - stolari; Massimo, Luca i Cutljivko -elektricari; Mr1 i Mr2 - nameshtachi tendi, Aldo i Veliki Crni Momak - moleri + Bastovan u Prolazu + ekipa lokalne radnje koja je dosla prikljuciti masineriju koja izmedju ostalog sluzi i kao fax (s obzirom na to kako izgleda, ako ne cuva jos i malu decu -pod hitno je vracam nazad!) + Davide - Arhitekta na poziciji Rukovodioca Radova, takodje u prolazu...i moja malenkost...

Zurka pocinje...Mr1 - nameshtach tendi ledeno-plavog pogleda koji ne trepce i koji asocira na nekog ko je svoju omiljenu kosulju na straznje zakopcavanje ostavio kod kuce ovoga jutra...prvo sam mislila da je pijan, pa se posle toga ispostavilo da ipak nije sto je jos veca tragedija jer sam se bojala odgovora na pitanje: koji mu je?...e, taj isti dolazi do mene i kaze mi: kafa...reko', izvinite..on ponovi: kafa (sto bi po njegovim kodovima i kodeksima ponasanja verovatno znacilo da zeli kafu)...ako si ti lud, ajde da i ja malo probam..."izvinite, ali ja ne razumem sta zelite"...potom, upre prstom u aparat: "jednu kafu....molim vas"...sazluzio je, ne kazem...posle svega, nameshtachi su bili jedini koji su uradili sve sto su trebali i kako su trebali (nadam se)...

Nego, da se ja vratim na Alda...u neko doba skontam da nam fali Veliki Crni Momak, gde je?...gazda je dosao i odveo ga na drugo gradiliste...sad ulece jos jedna fraza: "kad macke nema mishevi kolo vode"...da ne pominjem da radovi kasne 27 dana (ukljucujuci i danasnji) i da su dva molera malo, a ne jedan...naravno, Davide - Arhitekta u prolazu, je trenutno van prolaza i van dometa...posle bezbroj telefonskih razgovora i guranja da Arh. konacno upali - nista se nije desilo u toku dana...poslednji poziv negde oko 16h:"Jos se nije niko pojavio? Pozvacu ih ponovo da vidim da li su poslali nekog"..."Davide, u ovo doba ti nece poslati nikoga, taman i da sada krene moze samo da pomogne Aldu da iznese kante...pobrini se molim te da sutra obojica budu tu"...btw, danas je sutra i Aldo je jos uvek sam...Davida sam po svoj prilici probudila, zatecenog zbog ponovnog soliranja Alda...ne, nije on zvao da vidi kako stoje stvari - ja sam ga zvala!...E pa dragi moj Davide, jeste da izgledas jako dobro, da ti taj prsten na palcu vishe nego lezhi, da zvanje arhitekte ni malo lose ne stoji sa tvojih jedva 30 godina, da imas savrsenu pozu i jos jedan ogroman plus na visinu koja je u ovim krajevima retkost...al brate mili pretera ga...i onda se setih situacije od pre neki dan, Massimo i Luca u mojoj improvizovanoj kancelariji - suze nam idu od smeha (a uz to se i radi) i upada pozer, sav ozbiljan...povela se prica o udaji i Massimov predlog da odmah potpisuje ako treba, na sta sam ja iz sale prokomentarisala da ako kod kuce nema ovakav sto kao sto je ovaj u mom kancu (vredan par nula) necu ni da razgovaram...na sta se Davide nadovezao: "ja imam takva cetiri kod kuce, pa ti sad racunaj"..."ma dzaba ti to dragi moj kad rec ne progovaras, a nesto ti se ni osmeh bash ne otima"..."pa naravno, kad radim onda sam ozbiljan"...kad radis???!!!!!....a kako izgleda kad ne radis, majke ti??!!

Stolari su ok, oni rade svoj posao, naprave kafe pauzu, razmenimo par reci i ide se dalje....Elektricari isto tako, s tim sto mi je Massimo utrapio slusalicu ne bih li zapisala e-mail adresu nekog lika jer, Boze moj, on bas ne govori najbolje njegov jezik...Bastovana sam odlozila za drugi dan jer nas je bilo previse, a i zena mu se porodila predhodni dan pa ce biti bolje za sve nas da se covek malo pokupi...likovi koji su dosli da nameste masineriju, iskoristili su priliku da se upoznaju sa nacinom rukovanja iste, iako su dosli da mi prenesu vec steceno znanje po tom pitanju...

I sve ovo je bilo samo usputno...mogla bih da pricam jos o telefonima koji nisu prestajali da zvone, odgovaranjima na mejlove i razne ponude, domacih zadataka u vecernjim casovima i onesvescivanju u 23h, svega pola sata nakon dolaska kuci i sl; iovako je ova ispovest potrajala...ali to je ionako deo svakodnevnice, a nekako bih ipak zelela da ovih par dana cine jedan deo mojih uspomena...sto ce svakako biti, jer se ovako nesto ne zaboravlja, ali radi odredjenih detalja koji bi mi mogli izmaci resila sam da ih zabelezim...

Daklem, ovo beshe jedna od ispovesti vice-mame, sekretarice, kafe-kuvarice, rukovodioca gradilista, tutora....

A sad odoh da progonim Davida, Aldo je jos uvek sam...prosek danasnjem raspolozenju mi vadi jedna zveckica koja me podseca na moju osnovnu misiju:

...trazeci odgovarajucu slicicu za ovaj blog iz jednog "sepija" kutka mog detinjstva izvukla sam ime Sarah Key...i nemam pojma odakle i zasto to, zaista...a sad jos manje imam pojma o cemu sam htela pisati, pominjala sam jednom kako davni mirisi prizivaju stosta...ovoga puta, na oko obicna slicica je ucinila svoje i u potpunosti mi otela kontrolu nad situacijom...od svih tih sepija filmova koji odjednom dobijaju na boji, zvukova, mirisa, osecam kako su mi grudi tesne...fali mi vazduha...one cudne kotrlje samo naviru i kormilo vise nije u mojim rukama...sada je u rucicama one devojcice koja je nekada davno skupljala slicice gore pomenute junjakinje i ljubomorno ih cuvala od odraslog sveta...

...jedino cega se secam je naslov koji je trebao da nosi ovaj blog, pa cu ga stoga i ostaviti...a prica ce vec uzeti svoj tok...

"Sta zelis da budes kad porastes?"...pitanje koje mi je uputio Luka pre neke cetiri godine, par meseci posto sam dosla ovde...ne secam se tacno o cemu smo razgovarali, ali slutim da nije bilo o mestu izlaska te veceri...tada nisam znala ni gde se nalazim, na stranu moj (ne)smisao za orijentaciju koji se u potpunosti oslanjao na culo vida...tamo je more, a tamo su planine - i to je bilo to....sve osecaje koje je pobudilo to pitanje sam nekako uspela da skupim u vrlo shtur odgovor...-"Zelim da budem srecna"...definicija jedne zelje koja me prati vec godinama...i dan danas besprekorno sledim neke sitne vracke koje sam upraznjavala kao dete...jednom, kada sam imala nepunih sest godina, mama i tata su odlucili da se razidju...tada na scenu dolazi ta jedna vracka, tokom koje sam uvek zamisljala jednu te istu zelju, zelju za koju je bilo malo verovatno da ce se ostvariti...ali, kako sva deca veruju u bajke, verovala sam i ja...dakle, vracka se sastojala u sledecem: kada spazite trepavicu na necijem licu, uzmete je izmedju kaziprsta i palca, svako dune po tri puta, zamisli zelju i nakon toga bira prst...ako je trepavica na vasem izabraniku, stavite je pod majcu i nastavite da zelite...jako, jako, jako...prolazile su godine, moja zelja i dalje bila istovetna, i ja sam i dalje birala "srecni" prst...moj brat je tada krenuo u prvi razred, sto ce reci da sam ja imala nekih deset godina...i jednoga dana,ponovo smo u cetvoro docekali nedeljno jutro...moja zelja se ostvarila...i secam se ribice sa kojom smo se jednom pojavili po dolasku sa pijace, maminog snebivanja kada smo joj priustili akvarijum i sve po redu i pardonu; komentara kako je gore dete od nas...secam se cvrkuta zeba i boje njihovih kljunova...secam se...secam se dolaska leta i naseg odlaska na more...secam se straha, ne znam vise da li je to bio strah zbog odlaska na to prokleto more ili zbog povratka sa istog...bilo je to prvo leto kada sam zudela za vrelinom gradskog asfalta umesto za mirisom obale...bojala sam se da ih ostavim same, kako to samo smesno zvuci, ali zaista je bilo tako...i ne kazem, znala sam...znala sam da nas nece zajedno docekati na autobuskoj stanici, znala sam da necu zateci ribicu, da nece biti ni zeba...i zaista, nije ih bilo...ali zato, Ona je bila tu, kao i uvek...i eto, ne zameram nista...pokusala sam to da sagledam iz nekog drugog ugla...da uzmem to recimo kao potvrdu da nije uzalud zeleti, da snovi zaista postaju stvarnost, pa makar to bio i tren...

Od tog dana moja zelja je poprimila jednu drugu definiciju, prvi put izgovorenu na glas one veceri sa Lukom: "Zelim da budem srecna"...i naravno da jos uvek upraznjavam istu vracku, uglavnom sa decom i nekako mi se svaki put ucini da ceo taj ritual mene ispunjava puno vise nego njih...ali neka, ne zelim da odustanem od snova...

I sigurna sam da ce mi jednog od narednih dana Luka postaviti isto pitanje...za ovih pet godina sam uspela da definisem i nastavak zelje...ili mozda samo prvu stepenicu do ispunjenja iste...spremna sam da se vratim nazad, i da to nazad konacno nazovem "kucom"...

Cesto razmisljam koliki deo zivota sam provela ne bivajuci svesna trenutka...koliko samo, hteli mi to da priznamo ili ne, nismo prisutni i koliko vecinu situacija zivi neki utrnuti deo nas i pohranjuje ih u podsvest...i mozda samo tu i tamo ispliva po koji od tih trenutaka...sigurna sam da se cika Jung ne bi slozio sa ovim, ali sve vise nalazim da je termin "nesvest" prihvatljiviji pre nego podsvest...svakodnevno lagerujemo gomilu informacija a da toga nismo ni svesni i neretko su tako dobro zashushkane da ne mozemo da ih iskopamo onda kada su nam najvise potrebne..kako sam vrlo tvrdoglavo stvorenje, mozda pre uporno, ali sve u svemu svodi se na insistiranje (nikad na drugima, i uvek na sebi) ushla sam u shemu tlacenja problema dok ne pronadjem resenje...i moram priznati da je vrlo zamarajuce...i tako, razmisljajuci, shvatih nesto vrlo jednostavno...problem ne bi bio problem da nema resenje, isto kao sto se i pitanje ne bi zvalo pitanjem da ne postoji odgovor...i kako su sve informacije koje su mi potrebne za resavanje gore pomenutog problema ipak shtekovane negde u fijokicama mog uma, resih da celoj situaciji pristupim sa neke sasvim druge strane...da prepoznam problem kao problem; okanem se svoje, ne uvek pozitivne karakterne osobine, i jednostavno pustim da stvari legnu na svoje mesto...da se mozaik sklopi i onda uz pomoc sad vec prepoznatljivih elemenata resim rebus...i moram priznati da funkcionise, zaista funkcionise...samo treba pronaci dovoljno takta u sebi...ali razmisljam o jucerasnjoj situaciji, i to nije bilo prvi put, kad se taj "takt" nametnuo sam od sebe...

...pocetna tacka - tacka A...zavrsna tacka - tacka B...putanja od tacke A do tacke B - crna rupa...ceo dan u kolima...vodilje - bela isprekidana i bela puna linija...smenjuju se bez pravila i svojom aritmicnoscu deo uma drze pod kontrolom (verovatno samo onaj koji me podseca cemu sluze kvacilo, brzine i kocnica)...

...puna, puna, puna...isprekidana...puna, puna...isprekidana, isprekidana...puna...

...motor usporava kao sam od sebe...zbog cega sam ja ovde?...vracanje filma unazad, prizemljenje...cudni zvuci, obrisi, kao kroz maglu...

...beeeeloooo...be-lo...be-lo...beeeloooo...be-lo...be-lo...be-lo...beeelooo...

...tacka B...

....i sad, stigla sam ja tamo gde sam namerila, doduse ne znam kako, ali jos uvek sam u jednom komadu...sigurno se onaj mracni deo uma pobrinuo o tome i slozio mozaik marshute...a sta da se taj mracni deo uma, bivajuci na visini zadatka sto se tice dela naziva "mracni", malko poigrao sa mnom i totalno me ufurao u taj crno-beli film...i da su svetla semafora poprimila nijanse sive, a ono malo zenskog osecaja za orijentaciju, u smislu sta je gore a sta dole, me izdalo...da li bih posle Blackout-a usledila cuvena svetlost na kraju tunela propracena glasom koji me doziva?....