...bilo je to davno, kada sam kao obican smrtnik uspela da uhvatim ovaj trenutak...i dan danas kada pogledam ovu fotografiju tasko mi je da poverujem da sam prisustvovala ovom velicanstvenom prizoru...da, bilo je to davno...

Jos vrlo malo vremena treba da prodje pa da moja mrkla jutra poprime ove boje...zar to nije predivno...probudim se, protrljam oci, promeskoljim se lenjo po krevetu sa osmehom na licu uzivajuci u dodatna tri minuta, citavu vecnost, koja mi poklanja moj sobni sat (imamo "deal", on meni tri minuta vise svakog jutra, ja njemu oslobadjanje od prasine jednom nedeljno...posteno)...probauljam po sobi i izadjem na terasu spremna da u svoj pogled pustim sve tople nijanse narandzaste; i to mi sve lici na neki ritual, kao kad dobijem dugo ocekivan paketic pa biram savrsen momenat kada cu ga otvoriti...takve znacajne sitnice ne zasluzuju da budu razotkrivane na brzinu, u liftu, na ulici, kroz prozorsko staklo; sve te usputne pojave mogu okrnjiti trenutak i sputati ga u njegovoj velicanstvenosti...proteglim se lenjo na toj istoj terasi, dozvolim svezem vazduhu sa morske pucine da ispuni moja pluca i najednom, osecam neverovatnu energiju koja se meskolji u meni...jos jedan dan mi dolazi u susret i spremna sam da zavirim u svaki njegov kutak, da bezrazloznim osmehom ispratim prolaznike, da pozelim dobar dan bastovanu ispred ulaza i priupitam ga za zdravlje njegove starije gospodje...da pokusam da uhvatim i prevarim svaki trenutak u tom danu, da bude moj, da ga udahnem i da ga zivim...u tim jutrima smo sami; pucina, toplo naradnzasto i ja..i bas me briga sto sam sva izguzvana, bokserice i majca nisu "sav na sav", sto sam rascupana i sto svaka kovrdza vodi svoji politiku, sto ocima u tim trenutcima mogu da tepam "krofnice moje"...tada sam svoja, i tada je ceo svet moj...ima jutara kada sam prekrsim deal sa onim mojim budilnikom, u njegovu korist, tada je u plusu nekih trideset minuta...i tada se budim ranije kako bih mogla nastaviti maglicaste pricice koje su me pratile tokom cele noci, ovog puta u boji, sa pretezno narandzastim tonovima...zavalim se u moju sedeljku na terasi i odlutam tako niz pucinu; niz pucinu koja nema zidove, hodam po mekanoj paperjastoj povrsini, talasi mi golicaju stopala i zamislite, nisu uopste hladni...i samo plovim, cak i poskakujem onako kao sto sam obicavala kao devojcurak, ne razmisljajuci da li cu pravo, levo ili desno...doduse, da bih se odlucila gde cu bio bi mi potreban smisao za orijentaciju koji je, iskreno receno, kod mene sveden na minimum...ali to ovde, na moju srecu, i nije tako bitno...tih dodatnih pola sata mi poklanjaju iskricu osmeha u ocima koji je u stanju da traje po citav dan, do sledeceg jutra...a tada, tada se budim...

                     *         *         *

...budim se u biti nekih desetak minuta posle samog cina izvlacenja iz kreveta, kad vec proputujem liftom neka tri sprata, bez ikakve brige da li ce se neko mozda susresti sa mojim zagorelim krofnama (ne, nisu krofnice...kako mozes tepati necemu sto ima bledu nijansu garezi)...a budilnik, e on je u opasnom minusu, spava duze no ikad...postedela sam ga onih trideset minuta, jedino ga vade ona tri koja su i dalje prisutna svakog jutra...ritual je prisutan, svakako, samo sto ima miris "prosciutto cotto" i majoneza koji nemilice ulazi u moje nozdrve i definitivno me razbudjuje...ajde de, mozda i ima neku nijansu iz spektra predhodnog dela,ali daleko je to od narandzaste...potom "diz'te se, pozuri, jeste sve spakovali, jeste li stavili sendvice u torbu, zakasnicete"...kao i svaki govor svakog postenog zandara, samo sto meni bas ne lezi jutarnji govor u obliku dresure, dresura uopste ako cemo posteno...ne, deca nisu moja, samo im izigravam vice mamu, posao koji sam prihvatila kada sam resila da pre pet godina pobegnem od sopstvenog zivota...a sta je moje?...pa, nekih par crteza, kutijica u boji, reci ispisanih na gomili papira..i onaj pogled odgore, i on je moj, samo sto se ne uklapa u milje ovdasnje sredine...osmeh se udruzio sa energijom i uspesno se sakriva od mene, mislim na onaj osmeh iz predhodnog dela; a ovaj drugi, ma on je tu nema brige, i svi ga uzimaju zdravo za gotovo, onako kako je i dat uostalom...kako ono ide, trazili ste-gledajte...zbog bezrazloznog osmeha sam rizikovala da budem svrtstana u likove koji bas nisu sasvim svoji (ovi ovde su definitivno pobrkali loncice), ili pak u neku nastranu spopadusu (a i da je tako, ovde bi vecina njih bilo liseno tog "spopadackog" osmeha)...opet putovanje liftom, ovog puta sa kafom u ruci, i dalje me je bas briga da li ce neko od ustogljene gospode prokomentarisati prisustvo solje sa natpisom "Keep smiling" u lifu...potom dresiram kovrdze i obuzdavam ih kojekakvim kozmetickim proizvodima, stavljam ratnicke boje na krofne, koje im daju pristojan izgled (da, ni manje ni vise nego pristojan...boze, ofucanog li izraza)...resila sam da pratim obicaje ovdasnje sredine pa da i ja skinem svoju masku sa civiluka pre no sto krenem iz stana (nikad nisam imala civiluk u kuci, ne do sada) i neizostavni kompas, on je neizbezan za moje funkcionisanje u nekom ovom svetu...(ovo me uvek podseti na crtani film, Brzi Gonzales, kad macak kaze: "Kad ne mozes da ih pobedis, pridruzi im se"...al oni ko kanda nisu culi za taktiku)...i tako naostrena idem u susret danu, u susret koji vise lici na bitku nego na neku laganu setnjicu...paperjasta pucina je ostala duboko u noci zajedno sa maglicastim pricicama...a sedeljka i terasa, e ona mi se ne svidjaju; u stvari, ne svidjaju mi se resetke na istoj kroz koje bih morala gledati pucinu...i da, zavirujem u svaki kutak, ali garaze i podruma kroz koje prolazim da bih stigla do kancelarije koja je u istoj zgradi, tako se lisavam tih osmeha zdravo-za-gotovo, ne prijaju mom tenu...bastovanu i dalje kazem dobar dan, ali kad dodje u kancelarije da obavi nedeljnu negu nad kojekakvim biljakama...i da,svaki put ga pitam za zenu, i razmenim par reci sa njima, onih ljudskih propracenim bezrazloznim osmehom...i znate sta, jos nesto sto mi jjako smeta, kancelarija ima zidove koji su vrlo blizu jedni drugih...naravno tu su i trenutci u svakom danu, koji kao da beze i svaki put kada cujem kola kako prolaze izpod prozora pred kojim sedim, imam osecaj da odnose po jedan od njih (a kola ima puno)...u ovom delu price trenutci varaju mene i kradu mi dah, svaki od njih kao da bez pitanja prisvaja po jedan delic mene i odnosi daleko, daleko...

I sta ostaje na kraju balade?...tri minuta mog budilnika...

...pitate se sta je sa bastovanom...e ni njega nema, otisao je u penziju ali je obecao da ce svracati s vremena na vreme da razmenimo par bezrazloznih osmeha...neodstajace mi ono njegovo "e 'ceri moja"...ali kad malo bolje razmislim, takvi Ljudi uvek ostaju u nasim zivotima...

...a nijanse narandzaste...one ostaju u secanju i sigurna sam da ce mi okrznuti pogled vec u jednom od sledecih jutara...i isto tako sam sigurna da ce mi one probuditi onu iskricu u oku, i da ce ona prizvati onaj osmeh koji se sakrio negde...definitivno je vreme da podjem odavde, ovo poglavlje je zavrseno, nedostaje samo epilog...a moj Zivot me ceka, zajedno sa pocetkom jedne nove price...ma znam to sa sigurnoscu, ocijukavamo vec neko vreme ;)...

Epilog:...polako skupljam svoje krpice na gomilu, merkam kutije u koje cu ih spakovati...mape za crteze su vec spremne, kao i korice za ona pisanija...a osmeh, ma on je tu...zamislite, cucao mi je u dzepu od pantalona sve vreme...samo kad pomislim kako je sve relativno, neko bi rekao da sam luda sto napustam one narandzaste nijanse, verovatno bih i ja to prokomentarisala da nisam glavni protagonista ove price...samo sto ima jedan zez, ja to narandzasto nosim sa sobom...crtani filmovi znaju biti veoma poucni...taktika dragi moji, taktika je u pitanju ;)...

Kako sad poceti celu pricu, pitam se ja, a da ne ispadne da sam skrenula skroz...ma, ja krecem od pocetka pa kud puklo da puklo...daklem, ima tome vec vise od godinu dana kada su se u moj zivot umesale osmice...gde god se okrenem one iskacu iz zasede i kao da samo mene cekaju, al ajde, ni po' bela jada dok je bila samo jedna u pitanju (prvih par meseci), a onda su pocele medjusobno da se druze sta li vec, i pocele da se poajvljuju u parovima...telefonski brojevi, registarske tablice, cene na proizvodima, brojevi kuca...uglavnom, u proseku sam vidjala po deset i vise gore pomenutih parova osmica u toku dana, kao da se drze za ruke i gurkaju laktovima, a onom slobodnom mi masu i pokvarenu mi se podsmehuju...e tada cela situacija pocinje postajati kriticna, u setnju su poceli da izlaze u troje...pa sam ja nesto pocela da racunam, u medjuvremenu ipak nije proslo devet meseci doduse, kod njih to mozda ide drugacije...mozda su ko morski konjici pa i «on» i «ona» mogu da nose jednu malu 8...(e vidis, o tome ja govorim, ono o pustanju u etar i slaganju kockica potom, mozda su mama i tata osmica u isto vreme nosili dve male osmice...pa da! to objasnjava pojavljivanje u cetvoro za vrlo kratko vreme...ili je mozda mama osmica nosila blizance, hm...ne, ne, ne, ipak ne, postojao je period tri osmice u to sam sigurna)...nego, da se ja vratim na moju pricu...dakle, jedno vreme sam kao pokusavala da ih ignorisem al oces vraga, one bi se bas nesto druzile...juce sam se recimo zainatila i reko', sacu bas da vas brojim da vidim koliko vas ima; izadjem iz kuce, sednem u kola i krenem u market...pa, sve u svemu cela ta kupovina nije trajala duze od 20-25min...i koliko ih je bilo?..pa naravno, 8...8 parova osmica..sta mu sad to dodje, podmladak koji je izasao u prevecernju setnju...i sad mi je sve to jako smesno...izadjem danas sa posla nesto da obavim, ovog puta ne duze od 15min i koga sretnem?...pa naravno, osmice!...i sad, do odredjenog momenta ih je bilo sest parova i jedna trojka (opa! imamo obnovu, opet!)..i dodjem ja do pred garazu i pomislim: «'ajde dobro, danas bar nismo preterivali, sest je dovoljno»...kad ono, eto vraga opet...parkirao je dvoje kola pred garazu koja imaju na registarskoj tablici koji broj?....o...o....o....o...osaaaaam, tako je (duplo, samo da napomenem...one sto setaju same nisu vise in)...

                                      *        *       *                                    

i da se razumemo jednu stvar, nisam sujeverna ama bas ni...toliko nisam sujeverna se ne secam horoskopa koji prisluskujem svako jutro na tv-u vec posle pet minuta...mozda zato sto je mrklo jutro u pitanju i u to doba se jos ne vidi dno solje za kafu, kazem mozda...cak sam jednom prilikom dala da mi se izradi horoskop i apsolutno se nicega ne secam, sva sreca pa ga je procitala moja drugarica i ona me prosvetli s vremena na vreme sa pokojim podatkom, kao na primer to da cu se udati u 35-oj...cek malo, 3+5=8...aha! dooobro...a prosle godine kada je sve ovo pocelo da se desava imala sam jos 8 godina do te famozne 35...vidi, vidi...doduse, ja tu udaju ne vidim ni kroz maglu, al ajde...a da ne pricam o tome kakva ce mi prodja biti posle ove ispovesti, ima sama sebi da zalupim vrata...i sad, htedoh da upitam ko je tu lud a ko blesav, al nekako mi se odgovor namece sam pa cu to izostaviti ovog puta...i sad tako dok piskaram ovo prisecam se jednog detalja, ne znam zasto mi je bas on ostao u secanju, al' valjda postoji razlog...pre dosta godina bila sam na letnjem raspustu kod bake u dede i secam se da su nam u to vreme treninzi pocinjali u avgustu, i sad se vec nastavak namece sam...godina je bila 1988, a datum 08.08...♫ tilu-li-lu, tilu-li-lu ♫ (ovo je trebalo da zvuci kao melodija iz «Zone sumraka»)...mislim, bice bolje da ja prestanem da pretacem jer ce svasta jos izaci na videlo...al nemre tako, moram jos nesto dodati...moj deckic je rodjen 8. dana u mesecu, stanuje u zgradi broj 8 i razlika izmedju nas je 8 godina...pa da, sad sasvim sigurno znam, ja sam ta koja nije bas kod kuce...

Jednom prilikom sam razgovarala sa prijateljem mog brata koji zna nesto o numerologiji i koji mi je rekao da broj osam znaci novo radjanje, novi zivot, novi pocetak...ko ce ga sad znati...pa i da sam Georgina do sada bih vec rodila, da je literalan smisao tog tumacenja u pitanju...a da ne kazem da kada sam usla u galeriju gore pomenutog lika i postavila mu famozno pitanje, samo je zanemeo i pokazao mi kaziprstom da podjem sa njim u atelje...tamo je bio poster na kome su bili sitno ispisani brojevi od jedan do sedam na zaglavlju, zatim znatno veci broj osam na sredini postera, i dalje od devet do petnaest u dnu (lik je sledbenik Sai Babe, ali posto nisam bas nesto u tom fazonu nisam pazljivo saslusala celu pricu, zapamtila sam samo ono osnovno znacenje koje sam navela)..bolje da stanem sad jer ovo sve pocinje da biva suvise i za mene, ovako pretoceno zvuci suvise mracno (a jos se i rimuje)...

*       *        *                                              

I sad eto, ja vec godinu i vise razmisljam sta bi to moglo da znaci...mislim, meni broj osam nikada nista u zivotu nije znacio...osme godine se ni ne secam maltene...osmi razred, kao kod svakog drugog predpostavljam...uvek sam nosila dres broj 7 ili 12, koje kad ubacis u kombinaciju sa bilo kojim matematickim operacijama ne mozes dobiti 8...sta, osam godina nesrece?...ja sam mojih osam odradila posteno cini mi se, sad jedino ako ne treba da okrenem jos sedam krugova pa da zaokruzim, al sto je puno puno je...imacu mozda osmoro dece?...e sad, cisto sumnjam s obzirom na to da zvezde kazu da cu se udati tek u 35-oj...mozda vanbracne doduse, al ko je lud da se zeni sa samohranom majkom viseclane porodice koja ima gomilu imaginarnih prijatelja u obliku broja 8...jedino ako i taj nije srecnik pa je i mene usio sa svim ovim osmicama...ne, ne, to ipak ne bi bilo humano prema njemu...nisam se cak ni selila osam puta, u pitanju je puno veca brojka...ne znam, ponestaje mi maste...a da mozda smirim malo konja pa sacekam tamo do neke osamdeset i osme, mozda onda doznam...a dotle, pa nista...da ih ignorisem nema sanse jer se ja ni ne pitam...onda jedino mogu da im se pridruzim i prijateljski odmahujem kad ih sretnem (artritisu ima da organizujemo zuraju za dobrodoslicu)...TBC

P.S.

Htela sam samo iskoristiti priliku i preporiciti, onima koji su stigli do ovog dela, poslednju knjigu koju sam procitala, jako je dobra...Katherine Neville – «OSMICA»

...mislim stvarno, biserke da ne moze biti vece...taman lepo sve objasnim, i kako sam juce pronasla ovaj vrlo simpatican sajt, i kako sam se danas ublogovala i kako se osecam k'o da me neko mamuza pa moram ostaviti nesto odmah prvi dan...pa makar to bila slicica i par redaka (u boji, naravno)...i da je u  stvari u pitanju moje nestrpljenje da vidim kako sve ovo funkcionise...te kako mi je nekako lakse kad svoje mislim pretocim u reci pa pustim u etar...te kako imam tremu, pa kao kako je to verovatno zbog publike, mada ovo ne bi trebalo da se razlikuje puno od onih papira po kojima stalno pisakram...te kako mi na nos vec izlaze svi ti papiri i papircici svuda po sobi koje jos moram i da desifrujem jer rukopis dosta zavisi od raspolozenja u kom sam bila dok sam "pretakala"...umesto da ko sav normalan svet uzmem jednu svesku pa pisem, ja vecito krpim i pravim kolaze od papira na kockice i onih na linije (o bojama da ne pricam)....e da, a pominjala sam i kako je ovih par redi na neki nacin razbijanje leda (mada se sad osecam kao neko vrlo iskusan u ovom vidu izrazavanja, jeste da ne znam gde mi je otisao predhodni tekst, al ja sam led probila)...pa sam onda pominjala kako nisam vicna glasnogovornistvu pa verovatno iz tog razloga necu iskoristiti opciju "o meni"...ma svasta nesto...a sad laganini idem istovariti iz pepeljare posledicu moje nervoze koja je nastala usled treme zbog onog prvog "pretakanja" na ekran...tako, sad mogu uhvatiti vazduha i srknuti kafu...ono najgore je proslo ;)...TBC