Postoji nesto sto me proganja mesecima vec i sve vreme pokusavam to odgurnuti od sebe i ziveti trenutak, jer trenutak je ono sto me cini sretnom..i kad uspem, osecam se toliko lagano, bezbrizno, voljeno...ali na momente se javlja onaj odrastao u meni koji kao da govori: znas li ti sta radis, cemu sve to vodi, gde je tu buducnost?...onda se javlja onaj devojcurak koji piskavim grcevitim glasom viche i cvrsto stisce to nesto u sebi kao da neko preti da ce joj oteti te trenutke: ali ja sam srecna, i prepoznajem onaj osmeh za koji sam mislila da je zauvek nestao...ne zelim da se spustim, ne zelim da ovo prodje...i jako jako zmurim ne zeleci da noznim prstima dotaknem tlo i vidim stvarnost...stvarnost nekih drugih ljudi...toliko povodljivu i na momente pakosnu...toliko zelim ostati u svojoj...

...desilo se kada sam se tome najmanje nadala, sa nekim za kog nisam pomisljala ni jednog jedinog trenutka...jednostavno, desilo se...i traje...i shta ja tu mogu...koliki je teret koji nose osam godina...koliko je nepodnosljiva lakoca osam godina brojanih unazad od mesta na kom se ja nalazim sada...tolika da se na momente prestrasim onog vragolastog osmeha i iskrica u ocima koje vidim kad se pogledam u ogledalo...vidim ih sada, vidim nesto sto mi je toliko nedostajalo kada sam bila devojcurak i kada sam sedam dugih godina nosila teret tih 20 godina razlike,u njegovu korist...vidim 5 godina provedenih ovde, u azilu od svega sto me je imalo podsecalo na taj period, provedenih u spiranju otrova od nekih suvise rano zagrizenih plodova...vidim rokadu dva svezhnja godina..."sta ti moze pruziti on sa svojih 21?", pitaju me...moze mi pruziti mojih 20 godina, pokloniti osmeh pod tremom promrzlog nosa u parku ukrasenom granama prekrivenim injem...moze mi pokloniti choche-piroche i zarazni smeh od kog teku suze...moze mi pokloniti leptirice u stomaku kad god se njegov pogled zamrzne na mom licu...moze mi pokloniti sendvic koji se jede setajuci se po gradu umesto luxuznih i hladnih restorana pre nekih deset godina...moze mi pokloniti roza tufnu na nosu od sladoleda od jagode...moze mi pokloniti sve ono sto nosi jedno:"ja sam uz tebe Milena i nemoj biti tuzna, jer kad si ti tuzna ja ne mogu biti dobro"...ili pak jedno jednostavno "Milena moja", jednostavno a toliko kompleksno u svojoj sustini...

...uhvatila sam sebe toliko ogrezlu u predrasudama proseka onog trenutka kada su se vrata na aerodromu otvorila predamnom, i uplasila se...kakav je to apsurd, uplasiti se necega sto je do juce bilo deo mojih snova, nesto sto sam tajno prizeljkivala...za trenutak povedena tim istim predrasudama osetila sam talas neobjasnjivog stida...kakve li gluposti...obecao mi je jednom, i meni je vec dovoljno bilo samo to obecanje, sama misao...ali ovako, predivan svezanj cveca me je docekao nespremnu, tamo, u gomili sumnjivih pogleda punih prezira sa neizgovorenim "sta izvodite, pa gde vi to zivite?!"...osmeh sa njegovog lica je u trenu oterao taj stid i svi pogledi su nestali...dugo prizivani miris meseci koji su nas delili mi je zamalo izmakao tlo pod nogama...tu smo i sve je u redu...jos jedno iznenadjenje, svezi kolachi iz Vinceka su nas chekali u kolima...bash onako kako mi je obecao...i tada, tada sam imala osecaj da bih citav svet mogla primiti u svoje srce...

...i kako sad ja da odgovorim na pitanje sta je On u stanju da mi pruzi...oni koji za arshin uzimaju brojke ionako imaju vec svoj odgovor...ja imam svoj...i dokle god verujem u chuda, u to da je na ovom svetu sve moguce, u svoje snove, uspecu da zivim trenutak...trenutak koji je u svom malom moje sve...