…dovukla se krisom u moje krajeve, i boravi ovde cini mi se citavu vecnost, a svega su prosla dva dana…cudna neka dama ta Nostalgija, uvek prepozna trenutak i neprimetno useta…bez kucanja naravno, ali nekako joj ni ne zameram…mozda zato sto znam da i ovog puta ima nesto za mene..nostalgija za uspomenama kojoj se iznova predajem, ali ne da bih potonula vec, mozda samo zato da bi ih ponovo prozivela...prebiram trenutke, jedan po jedan, kao zlatne groseve moje male riznice blaga…toplina se razliva dusom jer su me upravo oni doveli tamo gde sada jesam…i ne, nema to nikakve veze sa geografskom sirinom i duzinom, vec sa necim apsolutno nemerljivim u nekom ovdasnjem svetu…zahvalnost sto su ikada postojali… sve kao da se odvija korak od jave…melodija Laloskog Valsa u pozadini…brisanje prasine sa starih korica…okretanjem listova kao da oslobadjam duha iz boce…da me podseti…
…i bas mi je nesto doslo da podelim jedno od tih secanja…i ne bi trebalo da bude odbojno to sto ono pocinje tako kako pocinje, zaista…ali eto, ne bih zelela da mu oduzmem nijednu nijansu…shvatite to kao poziv u jednu od najlepsih varosi na svetu…
‘vece Novosadjani,
oni koji su rodjeni u toj varosi, bili njeni verni stanovnici neko vreme, oni kojima je najlepsa varos na svetu podarila nisku uspomena…morala sam da ukradem par trenutaka ne bih li se pribrala, oterala ove smesne kotrlje sa lica i smogla snage da napisem par redi…sa smislom ili bez…vi, Novosadjani, cete vec razumeti…kud sam i otvorila ovu stranicu…vec neko vreme brojim dane unatraske, stigla sam do broja 15...uh…i sada, kad bih samo mogla prizvati onaj gen zvani « natenane » pa da s mirom zaspim i tih 15 veceri…i onda, od Surcina starim tzv. « autoputem » preko Pazove, da mi se oci napiju beskraja ravnice…onih savrsenih drvoreda, sa vecitim pitanjem ko ih je samo tako posadio…kako to da njih ima samo u ravnicama…opet gen zvani « natenane » kanda…ondak shunjanje kroz sokake, kao da zelim da iznenadim platan hodajuci na prstima…toliko sam te se uzelela varosi moja…tvog mirisa…mirnoce…Novosadjana…i jos nekih meni bitnih…najbitnijih…
Poslasticarnica « Vremeplov »...okrugli sto tik do starinskog gramofona, najblizi kredencu koji je verovatno pripadao nekoj kuci na lakat smestenoj na Podbari…bicu tamo, i cekacu…prepuna neceg, neceg sto se probudi samo tamo…kod kuce…i onda cemo se tako, zashushkane u atmosferu ogrejanu decenijama, netremice posmatrati…recima vesti buduce uspomene, satkane od prica ciji smo deo bile…ciji deo jesmo…shvatiti koliko smo se mozda promenile, mozda sazrele…a opet tu, na istom mestu kao i poslednji put…uz nepogresivo prepoznavanje kao i poslednji put, kao i svaki naredni…kao uvek…
…i sada kad ovo citam iznova, shvatam da ne bi imalo smisla da moje brojanje unatraske zapocne sada…potrajalo bi malko duze…i zato, kao keca iz rukava, vadim par dobro poznatih stihova…
" To su samo momenti, losim vetrom doneti
to su samo male vecnosti..."
* * *
Jos samo nesto...mislila sam da ce ovaj dan shiban ledenim vetrom s teshkom mukom dogegati do kraja, i pomalo strepela od hladnoce...ali eto, desilo se sasvim slucajno, zaista...desilo se da Jedan Slucajni Posebnik unese u njega malo topline...hvala mu...
RSS FEED 
