Cesto razmisljam koliki deo zivota sam provela ne bivajuci svesna trenutka...koliko samo, hteli mi to da priznamo ili ne, nismo prisutni i koliko vecinu situacija zivi neki utrnuti deo nas i pohranjuje ih u podsvest...i mozda samo tu i tamo ispliva po koji od tih trenutaka...sigurna sam da se cika Jung ne bi slozio sa ovim, ali sve vise nalazim da je termin "nesvest" prihvatljiviji pre nego podsvest...svakodnevno lagerujemo gomilu informacija a da toga nismo ni svesni i neretko su tako dobro zashushkane da ne mozemo da ih iskopamo onda kada su nam najvise potrebne..kako sam vrlo tvrdoglavo stvorenje, mozda pre uporno, ali sve u svemu svodi se na insistiranje (nikad na drugima, i uvek na sebi) ushla sam u shemu tlacenja problema dok ne pronadjem resenje...i moram priznati da je vrlo zamarajuce...i tako, razmisljajuci, shvatih nesto vrlo jednostavno...problem ne bi bio problem da nema resenje, isto kao sto se i pitanje ne bi zvalo pitanjem da ne postoji odgovor...i kako su sve informacije koje su mi potrebne za resavanje gore pomenutog problema ipak shtekovane negde u fijokicama mog uma, resih da celoj situaciji pristupim sa neke sasvim druge strane...da prepoznam problem kao problem; okanem se svoje, ne uvek pozitivne karakterne osobine, i jednostavno pustim da stvari legnu na svoje mesto...da se mozaik sklopi i onda uz pomoc sad vec prepoznatljivih elemenata resim rebus...i moram priznati da funkcionise, zaista funkcionise...samo treba pronaci dovoljno takta u sebi...ali razmisljam o jucerasnjoj situaciji, i to nije bilo prvi put, kad se taj "takt" nametnuo sam od sebe...

...pocetna tacka - tacka A...zavrsna tacka - tacka B...putanja od tacke A do tacke B - crna rupa...ceo dan u kolima...vodilje - bela isprekidana i bela puna linija...smenjuju se bez pravila i svojom aritmicnoscu deo uma drze pod kontrolom (verovatno samo onaj koji me podseca cemu sluze kvacilo, brzine i kocnica)...

...puna, puna, puna...isprekidana...puna, puna...isprekidana, isprekidana...puna...

...motor usporava kao sam od sebe...zbog cega sam ja ovde?...vracanje filma unazad, prizemljenje...cudni zvuci, obrisi, kao kroz maglu...

...beeeeloooo...be-lo...be-lo...beeeloooo...be-lo...be-lo...be-lo...beeelooo...

...tacka B...

....i sad, stigla sam ja tamo gde sam namerila, doduse ne znam kako, ali jos uvek sam u jednom komadu...sigurno se onaj mracni deo uma pobrinuo o tome i slozio mozaik marshute...a sta da se taj mracni deo uma, bivajuci na visini zadatka sto se tice dela naziva "mracni", malko poigrao sa mnom i totalno me ufurao u taj crno-beli film...i da su svetla semafora poprimila nijanse sive, a ono malo zenskog osecaja za orijentaciju, u smislu sta je gore a sta dole, me izdalo...da li bih posle Blackout-a usledila cuvena svetlost na kraju tunela propracena glasom koji me doziva?....