DA LI SAM NAKON HCSVI TRETMANA IZLEČEN/A OD MULTIPLE SKLEROZE?

 Ne. Balon dilatacijom je otklonjeno suženje, odnosno malformacija na venama odgovornim za drenažu krvi iz mozga i kičmene moždine. Time su stvoreni uslovi za normalan krvotok na prvom mestu, a zatim i za sve ostalo što takva normalizacija povlači za sobom.

 

Povlačenje simptoma MS-a zavisi od puno faktora; od biološke starosti, oblika MS-a, vrste i broja suženja ili maformacija koje su postojale na venama, od dužine bolovanja, od eventualnih drugih oboljenja koje postoje, od lekova koji su ranije uzimani ili se još uvek uzimaju, itd.

 

Najčešće se prva poboljšanja, često i trenutna ( u toku ili odmah nakon intervencije ) odnose na vaskularne simptome kao što su umor, bistrina uma, problemi sa vidom, govorom, gutanjem, ravnotežom, mokrenjem, zatim  hladni ekstremiteti, utrnulost, otečenost, itd.

 

Neurološki simptomi u MS-u su nastali dugogodišnjom akumulacijom otpadnih produkata ( na prvom mestu hemosiderina ) iz venske krvi koja se zadržavala u mozgu i kičmenoj moždini i različitih inflamatornih i toksičnih reakcija koje su inicijalno bile pokrenute ovakvim zastojem u krvotoku. Za ponovno uspostavljanje funkcija čiji gubitak je bio prouzrokovan neurološkim oštećenjima potrebno je vreme I zauzimanje proaktivnog stava u odnosu na dalji  oporavak.

 

To podrazumeva promenu nekih životnih navika kao što su ishrana, fizička aktivnost, reagovanje na stres, kao i ponovno učenje nekih stvari kako bi se povratile izgubljene funkcije. Nakon intervencije treba se pripremiti na temeljnu i u nekim slučajevima, dugogodišnju rehabilitaciju, uz stalnu upornost i strpljenje, ali i svest da je HCSVI i po svojoj prirodi hronično oboljenje. To znači da su vene koje dreniraju krv iz mozga i kičmene moždine, možda i zbog toga što su bile nelečene, sklone opstrukciji i da je moguće da će se ponovo pojaviti stenoza na istom mestu ( restenoza ) ili na novom mestu ( nova stenoza ).

 

U tom slučaju potrebno je ponoviti proceduru proširivanja vena balon dilatacijom. Dosadašnja istraživanja ukazuju na to da u većini slučajeva, ukoliko dođe do restenoze, druga ili treća balon dilatacija stabilizuje zidove vena, a time i normalan krvotok. Kod naročito upornih stenoza  preporučuje se plasiranje stenta u unutrašnjost vene. Međutim, zbog specifičnosti vena u odnosu na arterije radi se na dizajnu stenta specijalno za vene.

 

HCSVI dijagnostika i tretman su relativno nove metode koje se još uvek ispituju na pacijentima obolelim od multiple skleroze i čiji se rezultati još uvek prate i pratiće se i u narednim godinama. To je jedna dinamična oblast gde se svakodnevno dešavaju nova saznanja. Na mnoga pitanja još uvek čekamo odgovore. Ali  ova generacija obolelih od MS-a, odnosno HCSVI, kao i doktori koji ih leče imaju veliku čast da budu pioniri i savremenici genijalnog istraživača koji je pokrenuo čitavu lavinu dešavanja na ovu temu, prof. dr Paola Zambonija.

 

 ŠTA ONDA TREBA DA OČEKUJEM OD HCSVI DIJAGNOSTIKE I TRETMANA?

 Pre svega prestanak dalje progresije bolesti. Kao i poboljšanje kvaliteta života onim tempom i redosledom koji će se pokrenuti uspostavljanjem normalnog krvotoka, a za njim i svih ostalih mehanizama organizma koji su bili poremećeni njegovim zastojem.

 

HCSVI dijagnostika i tretman su izuzetno značajni i u prevenciji multiple skleroze, jer ukoliko se anomalije u venskom krvotoku, odgovornom za dreniranje krvi iz mozga i kičmene moždine, otkriju na vreme moguće je zaustaviti progresiju bolesti i postići optimalno zdravlje tokom čitavog života, uz praćenje stanja na redovnim kontrolnim pregledima. U tom smislu HCSVI dijagnostika i tretman treba što pre da se prihvate kao jedne od zvaničnih opcija i metoda  lečenja i tretiranja multiple skleroze. S obzirom na porast obolelih u poslednjoj deceniji nužno je da budu dostupne u svim, za to nadležnim, ustanovama. Isto tako je važno da se HCSVI dijagnostika obavlja u sklopu sistematskih pregleda još u školskom uzrastu, sa ciljem prevencije daljeg razvoja bolesti ukoliko se detektuje na vreme.

 

DA LI SU HCSVI DIJAGNOSTIKA I TRETMAN RIZIČNI?

 

Endovaskularna procedura na kojoj se bazira HCSVI tretman se prvi put pojavila 70-tih godina prošlog veka, a u širokoj upotrebi je od 90-tih godina. Endovaskularna pocedura je ne-operativna, minimalno invanzivna i smatra se nisko rizičnom sve dotle dok pacijent nema neka druga otežavajuća stanja (kao što je npr. uznapredovala bolest srca ).

 

Iscrpljujuća diskusija o svakom mogućem riziku koji se može povezati sa endovaskularnom procedurom bi se mogla povesti, ali bi to bilo od male pomoći. Umesto toga, pitanje o njenoj rizičnosti u slučaju HCSVI je ono na šta bi trebali da se fokusiramo kada je o tome reč. U svakom slučaju pomenućemo najčešće i opšte rizike. Rizici povezani sa HCSVI mogu se podvesti u tri kategorije:

 

 1. Dijagnostički i pre-procdeduralni rizici

 2. Rizici zajednički za sve endovaskularne procedure

 3. Rizici specifični za HCSVI proceduru

 

 1. Dijagnostički i pre-proceduralni rizici ili komplikacije

 

Inicijalna dijagnostika kojom se utvrđuje da li neko ima HCSVI podrazumeva, između ostalog, i  venografiju magnetnom rezonancom i dupleks ultrasonografiju. To su dobro utemeljene, minimalno invanzivne i nisko rizične tehnologije. Najčešći rizici koji se vezuju za ove tehnologije su:

- moguća reakcija ili nelagodnost na upotrebu kontrastnog          sredstva

- nemogućnost preciznog snimanja kod pacijenata koji imaju  ugrađene metalne        objekte u organizmu

- izloženost rentgenskim zracima (pri CT venografiji )

 

2. Rizici zajednički za sve endovaskularne procedure

 

U ovom sučaju rizici variraju u odnosu na opšte zdravstveno stanje pacijenta, kao i na specifičnosti  same procedure. Među najčešćim su:

- post-procedurlne modrice i krvarenje na mestu gde je kateter uveden u venu 

- alergija ili neka druga vrsta reakcije na lokalnu anesteziju, kontrastno sredstvo ili na stent

- infekcija usled uvođenja katetera ili upotrebe drugih  medicinskih alatki

- kratkotrajna ( 1-2h ) postproceduralna ošamućenost ili glavobolja

- migracija stenta

- krvni ugrušci

- opasnost od bušenja zida vene

- ozbiljne komplikacije usled iznenadnog pogoršanja neurološkog statusa,   moždanog udara ili smrti ( retko, ali moguće )

 

 Antitrombociti i antikoagulanti

 Nakon endovaskularne procedure pacijenti se stavljaju na terapiju antitrombocitima i/ili antikoagulantima. To su lekovi koji se zajenički nazivaju “razređivačima krvi” i kao takvi oni sa sobom mogu nositi i izvesne komplikacije među kojima su najčešće:

 - pojava krvarenja

 - intestinalno krvarenje

 - pojava modrica ( odnosno one se lakše formiraju, naročito kod onih pacijenata    koji su na antikoagulantima)

 - moguća interferencija/interakcija sa steroidima ( koji se   često prepisiju     tokom MS relapsa )

 

3. Rizici ili komplikacije koji su jedinstveni za HCSVI proceduru

 - visok procenat restenoza nakon angioplastike

 - kratkotrajna povreda nerva, obicno u predelu ramena

 - migracija stenta

 - vrsta stenoze koja se ne može na ovaj način tretirati ( ageneza, hipoplazija )

 - venske opstrukcije u HCSVI mogu biti prouzrokovane  različitim    faktorima. Suženje se može javiti zbog oboljenja unutar zidova samih vena,    lošeg funkcionisanja zalistaka, eksterne kompresije od strane strukture izvan vene, itd. Po svemu sudeći, efikasnost endovaskularnog tretmana zavisiće i od vrste i lokacije venske opstrukcije.

 - stenoza koja se nalazi na mestu do koga se ne može dopreti endovaskularnom metodom,( npr. neke vertebralne vene, potencijalno duboke cerebralne vene,      itd.)

 - učestale restenoze na venskom segmentu koji se ne može tretirati stentom

 

Na kraju, kada razmatrate HCSVI tretman, treba da uzmete u obzir i širok spektar  rizika i komplikacija koje se sobom nose trenutne imuno-modifikujuće terapije kojima se uobičajeno tretira MS. Neke od najčešćih su:

 - PML/moždani virusi, disfunkcija jetre, disfunkcija žlezda sa unutrašnjim        lučenjem, kao i smrtni ishodi usled ovih komplikacija.

- marginalna i ograničena efikasnost pomenutih lekova, naročito kod   bolesnika sa progresivnom formom bolesti

 - ne preduzeti ništa takođe nosi sa sobom rizik, od relapsa na prvom mestu

 

Konačno, procena rizika u ovom slučaju je individulana ocena. Svaki MS pacijent bi u tom smislu trebao sebi da postavi i neka od sledećih pitanja:

- Koji je trenutni tok moje bolesti?

-Koliko dobro podnosim trenutno prepisane lekove?

- Da li su mi poznati rizici povezani sa trenutnim lekovima koje uzimam?

- Da li sam zadovoljan/a načinom na koji rukovodim svojim oboljenjem?

- Koji su rizici povezani sa HCSVI tretmanom i kako se ti rizici mogu          odraziti      na mene i moj slučaj?

 

DA LI SU MS BOLESNICI NEUROLOŠKI ILI VASKULARNI PACIJENTI? KO JE NADLEŽAN ZA NJIHOVU ZDRAVSTVENU NEGU? REKLASIFIKACIJA MULTIPLE SKLEROZE U VASKULARNO OBOLJENJE

 

Zbog složene i multifaktorijalne prirode MS-a u kojoj se, prema najnovijim saznanjima, prvo javljaju vaskularna, a potom neurološka oštećenja, kliničku sliku bolesnika trebao bi da prati tim sačinjen od radiologa, vaskularnih hirurga i neurologa. Nažalost, zbog različitog stanovišta o poreklu MS-a, neurologa sa jedne strane ( teorija o autoimunom poreklu ) i radiologa i vaskularnih hirurga sa druge strane( teorija o HCSVI i vaskularnom poreklu bolesti ) ovaj zadatak je mnogo komplikovaniji nego što bi to trebalo da bude.

 

MS pacijenti koji se odluče za HCSVI tretman često ne smeju da svom izabranom neurologu saopšte da su se tako nečem podvrgli ili ukoliko saopšte doživljavaju neodobravanje, a ponekad i pretnje i ucene u smislu odbijanja pružanja bilo kakvih daljih zdravstvenih usluga na koje ih zakon i lekarska dužnost i etika obavezuju. Ovde se oboleli od MS-a odnosno HCSVI suočavaju sa velikim problemom koji uopšteno stvara konfuziju. Jedan deo pacijenata na ovo reaguje strahom zbog čega odustaju od HCSVI tretmana ili daljih kontrola u sklopu kliničke studije o HCSVI na kojima može da im se detektuje eventualna restenoza ili nova stenoza i obezbedi dalji tretman i praćenje kliničke slike, a drugi deo pacijenata u potpunosti odustaje od daljih neuroloških kontrola i praćenja kliničke slike sa neurološkog aspekta,  što nije od male važnosti za formiranje celokupne slike zdravstvenog stanja obolelih od MS-a/HCSVI.

 

Stoga se ovde javlja neminovnost u vidu posredničke uloge medijatora čiji bi zadatak bio da pomire i usaglase stavove jedne i druge lekarske struke, koje su podjednake važnosti i značaja za obolele od MS-a/HCSVI. Brojne su ustanove i pojedinci koji bi na sebe mogli da preuzmu ovakvu ulogu, od samog ministarstva zdravlja, pojedinih etičkih komiteta, MS i HCSVI udruženja, istaknutih javnih ličnosti, itd.

 

DA LI JE HCSVI OZBILJAN ZDRAVSTVENI PROBLEM?

 

Svakako. HCSVI je veoma ozbiljan zdravstveni problem koji, ukoliko se ostavi nelečen i netretiran, može da izazove fatalne posledice po ljudsko zdravlje, upravo onakve kakve su poznate u MS-u i  koje se u mnogim slučajevima završavaju delimičnom ili potpunom invalidnošću.

 

Zbog toga se HCSVI što pre treba priznati kao legitiman zdravstveni problem i kao takav lečiti i tretirati u nadležnim zdravstvenim ustanovama, a ne samo u sklopu trenutne kliničke studije koja se izvodi u KC Niš, jer ona vremenski i prostorno ne može da podmiri potrebe nekoliko hiljada obolelih od MS-a, koliko ih ima u Srbiji.

 

 S obzirom na progresivan tok bolesti i specifičnost HCSVI tretmana koji podrazumeva uvođenje katetera u venu, u svetu se postavlja pitanje o etičnosti duplo slepe studije sa placebo efektom na kojoj insistiraju neurolozi, i shodno tome apeluje na hitnost dostupnosti HCSVI tretmana za obolele od MS-a u svim za to nadležnim zdravstvenim ustanovama.

 

Ovakva zdravstvena procedura trebala bi da se zasniva na humanosti, milosrđu i saosećanju, jer je u pitanju veoma teško i progresivno oboljoljenje sa širokim spektrom posledica po celokupno zdravstveno stanje. Duplo slepa studija sa placebo efektom je i finansijski izuzetno zahtevna i iz tih razloga teško izvodljiva čak i u zemljama koje su ekonosmke i tehnološke velesile. Iz svih tih razloga HCSVI klinička studija ( za početak ) trebala bi da bude dostupna u svim za to nadležnim ustanovama, kako bi u što skorijem vremenskom roku to postalo i jedna od legitimnih opcija lečenja.

 

ZAŠTO NEKIM PACIJENTIMA NIJE BOLJE NAKON HCSVI TRETMANA?

 

S obzirom da su ispitivanja u vezi HCSVI još uvek u toku, osim ukoliko nedvosmisleno nije došlo do restenoze ili do nove stenoze, na ovo pitanje još uvek ne postoji definitivan odgovor.

 

Opšte zdravstveno stanje kod svakog čoveka je drugačije, pa tako i kod MS/HCSVI pacijenata. Kod nekih je sam tok primarne bolesti teži kao u slučaju PPMS I SSMS, a kod drugih nešto lakši kao u slučaju RRMS ili benigne forme MS-a.  Neki bolesnici pored osnovne bolesti mogu imati i druga oboljenja koja mogu praviti probleme ili čak simulirati neke od simptoma MS-a. Neki bolesnici su razvili čitav niz simptoma usled neželjenih dejstava lekova koje su koristili ili još uvek koriste i više nisu u stanju da prepoznaju šta su simptomi MS-a, a šta posledice neželjenih dejstava korišćenih lekova, jer je ironija da su ona vrlo često slična simptomima MS-a.

 

Nakon HCSVI intervencije jedina terapija koja se preporučuje su lekovi koji sprečavaju zgrušavanje krvi. Ukoliko se ne ispoštuje propisana dinamika i dužina uzimanja terapije može da dođe do smanjenog ili usporenog dejstva ili čak i do komplikacija od kojih neke mogu biti vrlo ozbiljne.

 

Neka hrana, suplementi i lekovi koje smo uzimali ili koje još uvek uzimamo mogu biti u interakciji sa lekovima protiv zgrušavanja krvi i da shodno tome dovedu do  potiranja ili pojačavanja  njihovog dejstva, pa i neželjenih dejstava. Tako može doći upravo do zgrušavanja krvi i ponovnog zastoja u krvotoku ili do različitih krvarenja sa druge strane.

 

Takođe, neurološka oštećenja nastala dugogodišnjom akumulacijom negativnih procesa prouzrokovanih lošom ili nikakvom drenažom krvi iz centralnog nervnog sistema, ne nestaju istog trenutka kada se izvede HCSVI tretman. Ona su još uvek tu i podložna su aktivaciji u istom onom smislu u kome određeni faktori pokreću relaps kod MS-a. Kod nekih pacijenata ova oštećenja su toliko velika da će biti potrebno da pristupe intenzivnom programu rehabilitacije kako bi povratili izgubljene funkcije.

 

Zbog svega toga oboleli od MS-a se apeluju na odgovornost kada je u pitanju uzimanje propisane terapije, odlaske na redovne kontrole u sklopu kliničke studije, kao i na strpljenje i upornost tokom rehabilitacionog perioda, koliko god on da traje. Kada se i postigne optimalno zdravlje potrebno je održavati ga usvajanjem zdravih životnih navika koje podrazumevaju odgovarajuču ishranu, fizičke aktivnosti, reagovanje na stres, itd.

 

UKOLIKO MI SE HCSVI DIJAGNOSTIKOM NE USTANOVI NIKAKVA OPSTRUKCIJA NA VENAMA DA LI TO ZNAČI DA JA NEMAM MS ILI DA HCSVI NIJE IZROK MS-u ?

 

Validnu procenu stanja krvnih sudova vrata i kičme može da da isključivo ustanova u kojoj se čitava procedura obavlja prema za to ustanovljenom protokolu ( protokol Dr Zambonija , koja poseduje odgovarajuću i za to namenjenu opremu, kao i za tu svrhu specijalno edukovano osoblje. U Srbiji se takva procena, za sada, može dobiti u sklopu kliničke studije u KC Niš.  Ukoliko vam se na takvom pregledu ne ustanovi nikakvo suženje na venama to može, ali i ne mora da znači da nemate MS, odnosno HCSVI. Čak i kada nema vidljivih suženja, još uvek je moguće da postoje poremećaji u krvotoku koje je teže detektovati sa postojećom opremom. Dijagnostička oprema za HCSVI tek treba da se razvije i na ovom polju treba očekivati nova usavršavanja koja će nam dati bolji uvid u stanje krvnih sudova. Ne zaboravimo da je ova generacija MS/HCSVI pacijenata, kao i doktora koji ih leče prva, pionirska u ovoj oblasti, da se još uvek mnogo toga saznaje i da ćemo tek u narednim godinama dobiti odgovore na mnoga važna pitanja.

 

Ponekad je dovoljna  i samo kateterizacija vena, bez baloniranja, da bi se uspostavio normalan krvotok. U svakom slučaju, ukoliko vam se pregeledom na ustanovi nikakva anomalija na krvnim sudovima vrata i kičme to još uvek ne znači da niste oboleli od MS-a/HCSVI, a naročito ne da su HCSVI istraživači na pogrešnom putu. Podaci se još uvek skupljaju i analiziraju,  a dosadašnji pružaju validne dokaze u prilog teoriji o HCSVI.

Prevod i obrada: P.T.

 

Efikasnost

 Jedini do sada objavljeni podaci o efikasnosti HCSVI tretmana su oni iz originalne pilot otvorene studije ( gde i istraživači i učesnici studije znaju koji će tretman biti primenjen ), koja je pre svega bila fokusirana na bezbednost tretmana i na njegov uticaj na MS simptome i progresiju.

 

 Priroda studije

 U toku 2008. i 2009. godine, dr Zamboni je sproveo 18-mesečnu otvorenu studiju gde je ispitivao bezbednost i efikasnost balon angioplastike u tretiranju HCSVI.  Iako je studija bila temeljna, izvedena je na svega 65 pacijenata. Dodatno, iz očigledno etičkih razloga, svi pacijenti su bili ohrabreni da i tokom studije nastave sa uzimanjem svoje imuno-modifikujućih terapija, što je moglo uticati na rezultate. Bez obzira na to, rezulati ove otvorene studije moraju se smatrati preliminarnim, tako da su ti rezultati pre svega sugestivni, ali nisu definitivni.

 

 Rezultati i diskusija

 Što se tiče uticaja HCSVI tretmana na MS, tim dr Zambonija je izvestio o dva vrlo jasna tipa podataka:

 

* stope otvorenosti/prohodnosti vena 3,6,12,15 i 18 meseci nakon intervencije ( meri se da li su i koliko segmenti vena na kojima je izvršena dilatacija ostali otvoreni/čisti. )

 * Uticaj na progresiju i simptome MS-a. Specifična merenja koja se odmose na MS su uključivala:

 1. Stepen i formu oboljenja gde se utvrđuju kognitivni i motorni rezultati

 2. Broj lezija koje se prebojavaju kontrastom na snimcima magnetne   rezonance, a koji sugerišu aktivne upale

 3. Broj relapsa ( u slučaju RR forme )

 4. Upitnik o kvalitetu života ( subjektivno merenje fizičkog i mentalnog statusa )

 

 Stopa prohodnosti vena u odnosu na lokaciju stenoze

 

 Stopa prohodnosti vena, fundamentalna mera na osnovu koje se utvrđuje koliko je balon angioplastika bila efikasna u otklanjanju venskih opstrukcija, značajno je varirala u odnosu na to gde se nalazila stenoza. Sumirani rezultati ukazuju na sledeće:

 

Tabela 1: 

        

Lokacija stenoze	Procenat pacijenata sa stenozom	Stopa prohodnosti vena 18 meseci nakon intervencije
Unutrašnja jugularna vena/vene	91%	53% ( delimična efikasnost )
Azigos vena	86%	96% (ekstremna efikasnost )
Lumbalne, vertebralne i renalne vene	N/A	N/A

 

 

Ova tabela ukazuje da je za najčešći tip venskih opstrukcija  - stenoze na jugularnim venama - angioplastika efikasna u polovini slučajeva. U 47% slučajeva, na mestu gde je izvršena tretman se ponovo pojavilo suženje ili blokada, tzv. restenoza. Restenoze su se najčešće javljale imeđu 7. i 9. meseca nakon procedure, zaključno sa 12-tim mesecom. Stoga su restenoze u jugularnim venama značajan problem, što delimično ograničava efikasnost angioplastike kao jedinog pristupa HCSVI za mnoge od pacijenata.

 

Sa druge strane, restenoze na azigos veni bile su izuzetno retke, svega 4%. Tako da je angioplastika odlična opcija za stenoze na azigos veni. S obzirom na visoku stopu restenoza na unutrašnjim jugularnim venama, istraživači su predložili 4 opcije sa ciljem da se poboljšaju rezultati tretmana:

 

1. Korišćenje stentova ukoliko se balon angioplastikom ne postiže rezultat. Neki doktori već koriste stentove kako bi smanjili stopu restenoza. Međutim, zbog mogućeg rizika, stentiranje u venama kod HCSVI se još uvek ne praktikuje masovno. Iako je procenat restenoza na venama tretiranih stentom manji, još uvek ne postoje zvanični podaci koji ukazuju na to koliki je taj procenat.

 

2. Upotreba super-čvrstih balona za HCSVI tretman. Balon koji se uobičajeno koristi za HCSVI tretman dostiže čvrstinu koja se meri pritiskom od 6 atmosfera. Iako se pritiskom od 6 atmosfera postiže poprilična čvrstina, neki istraživači smatraju da je za uklanjanje venskih opstrukcija potreban još čvršći balon. Predlaže se upotreba pritiska od 20 atmosfera.  Međutim, još uvek nisu objavljeni nikakvi podaci na temu veće efikasnosti upotrebe balona sa pritiskom od 20 atmosfera u odnosu na one od 6, tako da se za sada sa tim samo spekuliše.

 

3. Proširivanje vene više od normalnog obima. Uobičajeno je da se mesto stenoze na veni proširuje do obima same vene, međutim, neki istraživači smatraju da se bolji efekti mogu postići ako se balon naduvava malo više nego što je obim same vene ( oko 2mm šire ). Nade se polažu u to da se na ovaj način može smanjiti stopa restenoza, ali za sada nema zvaničnih podataka koji potkrepljuju ovu pretpostavku.

 

4. Upotreba otvorene operacije na veni kako bi se premostili segmenti vena, naročito unutrašjnih jugularnih, na kojima su stenoze. Otvorena operacija se predlaže baš zato što se restenoze najčešće javljaju na UJV-ma i zato što se one nalaze ispod kože vrata.  Ni ovde za sada nema zvaničnih podataka o slučajevima gde je izvedena otvorna operacija na venama, tako da se ništa ne zna ni o efikasnosti ni o rizicima.

 

Sve u svemu, efikasnost HCSVI tretmana varira u odnosu na lokaciju venske opstrukcije. S obzirom na učestalost restenoza na UJV, pacijenti kod kojih je ovo slučaj treba da uzmu u obzir mogućnost ponavljanja procedure balon angioplastike, kao i da im se, ukoliko to bude bez rezultata, ugradi stent ili da izaberu neko alternativno rešenje.

 

 Efikasnost na osnovu kliničkog tipa

 U studiji koju je sproveo Dr Zamboni, uticaj tretmana na MS je varirao u zavisnosti od kliničkog tipa MS-a. RRMS pacijenti su pokazali najznačajniji napredak u svom zdravstvenom stanju, dok su SPMS i PPMS pacijenti pokazali ograničen, vrlo mali ili nikakav napredak.

 

 Rezultati za RRMS pacijente:

 

Tabela 2:

 

 

Mera	Pre tretmana	18 meseci nakon tretmana	Statistički značaj	Saveti i upozorenja
Stopa ranog relapsa	.9  ( ± .8)	.7 ( ±1)	Bez značajne razlike	Za pacijente koji su relapsirali, nije bilo razlike  u stopi relapsa pre I nakon tretmana. Međutim, kod mnogo manjeg broja pacijenata je zapravo konstatovan relaps, taco da se ovaj rezultat odnosi samo na one koji su ga imali
Broj pacijenata kod kojih nije bilo relapsa	27 u godini pre tretmana	50 u godini nakon tretmana	.0014 ( vrlo značajna razlika )	Impresivno smanjenje stope relapsa, međutim mora se uzeti u obzir da studija nije uključivala placebo efekat, tako da se ovi rezultati moraju smatrati samo sugestivnim, a ne definitivnim, sve dok se ne sprovede duplo slepa studija.
Pacijenti kod kojih se lezije prebojavaju kontrastom	50%	12%	.0001 ( ekstremno značajna razlika )	Smanjenje broja lezija je svakako ohrabrujuće, međutim ni ovde nije kontrolisan placebo. Šta više, merenje MRI protokola nije bilo dosledno kod svih pacijenata. Konačno, pacijenti koji su tokom studije ostali na imunomodularajučim terapijama koje su možda imale uticaj na broj lezija, tako da se informacije o broju lezija mogu smatrati samo dugestivnim, ne I definitivnim.
Test kvaliteta života osoba sa MS-om – fizički   Veći rezultati su bolji	66 (± 18)	jako>84  (± 16)	.009 ( vrlo značajna razlika )	Subjektivno, pacijenti su prijavili poboljšanje u fizičkim funkcijama
Test kvaliteta života osoba sa MS-om – mentalni	61 (± 22)	82 (± 13)	.003 ( vrlo značajna razlika )	Subjektivno, pacijenti su prijavili poboljšanje kognitivnih funkcija
Objektivni test funkcija osoba sa MS-om	Osnovni	.65	.008 ( vrlo značajna razlika )	Objektivno, pacijenti su zaista bili napredovali. Kvantitativni kompoziti motornih I kognitivnih funkcija u odnosu na bazalne pokazuju jasno poboljšanje.

 

 

Na osnovu tabele 2, najznačajniji ishod koji su imali RRMS pacijenti je značajno smanjenje u broju relapsa. Možda je podjednako važno i to da su se relapsi pojavljivali samo kod pacijenata sa restenozama - ni kod jednog pacijenta kod koga su vene ostale prohodne nije bilo niti jednog relapsa u periodu id 18 meseci nakon procedure. Ovi nalazi sugerisu da niti prisustvo imuno-modulirajućih lekova niti placebo efekat mogu sasvim da se pripišu smanjenju relapsa kod RRMS pacijenata: ukoliko bi to bilo zahvaljujući njima, onda ne bi bilo razlike u broju relapsa kod pacijenata koji su imali restenozu i onih koji nisu.

 Međutim, kod PPMS i SPMS apcijenata rezulati nisu bili toliko ohrabrujući.

 

 Rezultati kod PPMS pacijenata

 PPMS pacijenti su prijavili skromn napredak, i to statistički ne previše značajan, pre svega u subjektivnom vrednovanju motornih i kognitivnih funkcija. Međutim, što se tiče kvantitativne mobilnosti, tj. objektivnog merenja kognitivnih i motornih funckcija, tu nije bilo značajnih poboljšanja.

 Ono što je važno, mora se naglasiti da je svega 10 od 65 pacijenata koji su učestvovali u studiji imalo PPMS oblik MS-a. Pošto je ovaj broj bio tako mali, izveštaj o njihovim rezultatima mora se posmatrati samo kao inicijalni trend, koji nije indikativan, naročito ne dugoročno ( 10 je suviše mali broj da bi se na osnovu njega pravile statističke analize ).

 Dodatno, krajnji rezultati PPMS pacijenata nisu najidealniji, u smislu da merenje kognitivnih i motornih funkcija nije pravo merilo uspeha intervencije kod PPMS pacijenata.  Prestanak dalje progresije bolesti, ili čak njeno usporavanje, koje ovde nije mereno, može se takođe smatrati uspehom.

 Konačno, nekoliko faktora se može uzeti u obzir kada su u pitanju ovako ograničeni rezultati kod PPMS pacijenata. Preciznije, istraživanje veze između HCSVI i kliničkog tipa MS-a ukazuje na to da je klinički tip povezan sa stenozom, tj. blokadom na određenoj lokaciji, kao i sa različitim hemodinamičkim šablonima, a te razlike na kraju utiču na ishod tretmana. Dok kod pacijenata sa RRMS i SPMS kliničkim tipom postoji tendencija da im se preklapaju različiti setovi stenoza ( obično na jugularnim i azigos venama ), kod PPMS pacijenata pojavljuje se prilično jedinstven obrazac stenoza, koje se centriraju uglavnom oko azigos i vertebralnih vena, zajedno sa većom učestalošću refluksa u dubokim cerebralnim venama.

 

Snimanje i dijagnostika dubokih cerebralnih vena je teže nego u slučaju drugih vena, mnogi doktori nisu u stanju da precizno dijagnostikuju stenoze na DCV, samim tim ni da obezbede njihov tretman. S ovim je udruženo i to da neke cerebralne vene ( kod kojih se, u slučaju PPMS pacijenata, pojavljuje veća učestalost stenoza nego kod RRMS i SPMS pacijenata) previše uske da bi se tretirale angioplastikom ili stentovima.Štaviše, izvesni tipovi venskih opstrukcija (naročito ageneze i hipolastične vene ) trenutno jednostavno ne mogu biti tretirane bilo kakvom endovaskularnom procedurom. 18% slučajeva pacijenata dr Zambonija je imalo takve opstrukcije u azigos sistemu ( uključujući vertebralne i lumbalne vene ) koje nisu mogle biti tretirane na ovaj način. Zapaženo je da je uglavnom upravo kod PPMS pacjenata bilo venskih opstrukcija koje nije bilo moguće tretirati, a pojavljivale su se uglavnom na venama koje dreniraju krv iz kičmene moždine.

Nemogućmost da se tretiraju ovakvi slučajevi je verovatno doprinela da je napredak nakon procedure kod ovakvih pacijenata bio zanemarljiv.

 

 Rezultati kod SPMS pacijenata

 Neobično, ali dok je mnogo PPMS pacijenata imalo venske opstrukcije koje nije bilo moguće tretirati, ovo sa SPMS pacijentima nije bio slučaj, zbog čega su razlozi za  relativno marginalan napredak kod njih ostali nejasni. Nažalost, ova inicajalna istraživanja dr Zambonija nisu obezbedila  detaljnije diskusije o rezultatima procedure kod SPMS pacijenata. Očigledno je da su potrebna dodatna istraživanja.

 

 Napomena: ovo su jedini objavljeni, a sistematizovani  podaci na temu efikasnosti HCSVI tretmana do sada i zato se moraju smatrati samo početnim i preliminarnim. U svetu se paralelno odvija nekoliko kliničkih studija čiji se krajnji rezultati očekuju, a dosadašnji govore u prilog teoriji o HCSVI.

nastavice se...

UTVRĐIVANJE HCSVI – DIJAGNOSTIKA I TRETMAN

 

Utvrditi da li neko ima oštećen pomenuti venski sistem relativno je lako. Početak dijagnostičkih procedura podrazumeva doppler(ultrazvuk) jugularnih vena koristeći posebne manevre kako bi se utvrdili neophodni parametri (dimenzije vena, elastičnost zida vena, brzine protoka...) za donošenje zaključka. Dijagnostičke procedure se nastavljaju flebografijom. To je praktično bezbolna metoda kojom se (najčešće) kroz femoralnu venu u preponi ulazi u venski sistem posebnim kateterima i dolazi do željenih vena (vena jugularis i vena azigos), ubrizgava kontrast i boji venski sistem.

 

Ukoliko se verifikuje suženje (stenoza) vene, ulazi se u proceduru njene dilatacije ( rastezanja). Ova procedura je bezbolna iako je pacijent sve vreme svestan. Neki autori primarno (odmah) stavljaju stent (armaturu) u venu, ali ova procedura uvek sa sobom nosi rizik od tromboze pomenutog stranog tela. Flebografija sa dilatacijom traje najčešće oko 30 minuta.

 

HCSVI TRETMAN I NJEGOVA EFIKASNOST

 HCSVI tretman je neoperativna, minimalno invanzivna metoda koja se godinama unazad uspešno izvodi kao sastavni deo endovaskularne procedure. HCSVI tretman uključuje ili balon angioplastiku ili plasiranje stenta kako bi se otvorile ili očistile vene koje dreniraju krv iz mozga i kičmene moždine.

 

Pacijenti koji traže ovakvu vrstu tremana su obično već bili dijagnosikovani na HCSVI i to prilikom pregleda kao što su dupleks ultrasonografija, venografija magnetnom rezonancom ili selektivna venografija. Stručnjak koji izvodi proceduru je endovaskularni hirurg koji je prošao posebnu obuku za ovu proceduru. Često je to interventni radiolog ili vaskularni hirurg, mada i neurohirurzi se mogu specijalizovati za ovakvu vrstu vaskularnih procedura.

 Svako od njih ima svoj vlastiti pristup - neki preferiraju da izvode samo balon dilataciju, a neki kombinaciju dilatacije i stentiranja. Zato je važno da prodiskutujete o svemu ovome, o svim mogućim rizicima pre nego što se odlučite za neku od ovih opcija.

 

 Pre-operativne procedure

 Prvo se na kožu sa unutrašnje strane prepona nanese lokalni anestetik, a zatim se kroz femoralnu venu uvodi mala igla. Kroz nju se sprovede žica koja se zatim ukloni, tako da ostane kateter koji je zapravo šuplja cev. Kateter, koji je ekstremno uzak, se insertuje u venu (koja je mnogo šira) i dalje se sprovodi ka desnoj srčanoj komori, zatim napolje kroz desnu pretkomoru i dalje u gornju šuplju venu. Odatle, radiolog ili vaskularni hirurg mogu da dopru do vena koje dreniraju krv iz centralnog nervnog sistema, uključujući unutrašnju jugularnu venu, azigos venu, vertebralne i druge vene.

 Kada kateter dodje do segmenta vene gde se nalazi opstrukcija ubrizgava se kontrastni agens koji preboji taj deo vene i na taj način se verifikuje opstrukcija ukoliko zaista i postoji. Na taj način se posmatraju i karakteristike krvotoka u stvarnom vremenu uz pomoć tehnologija baziranih na x-zracima, kao što je fluoroskopija, npr. Proces se naziva kateterska venografija. Snimci koji se dobiju uz pomoć ove metode mogu se arhivirati i čuvati za dalje analize. Neki doktori će koristiti dodatno sredstvo kao što je intravaskularni ultrazvuk ( IVUS ), kako bi se i time potvrdila stenoza. IVUS je naročito od pomoći kada treba da se identifikuju problemi sa valvulama/zaliscima ili sa septumima ( Septum je tkivna formacija nalik zidu u unutrašnjosti vene. Abnormalno locirani septum ili septumi mogu inhibirati krvotok kroz venu. Prema dr Zamboniju, to je naročito čest slučaj na mestu gde se unutrašnja jugularna vena susreće sa gornjom šupljom venom ). Neki doktori , takođe, mere pritisak unutar vene zato što on utiče na krvotok.

 

Uobičajeno je da se tretman izvodi istog trenutka kada se potvrdi blokada ili blokade. Na taj način se izbegava suvišno pomeranje katetera napred-nazad čime se takođe smanjuju eventualni rizici. Pošto je pacijent budan i svestan tokom procedure, mnogi doktori će komuniicrati sa njim u toku dijagnostike i izvođenja tretmana. Oni od vas mogu tražiti da zadržite dah, da ispuštate dah, kako bi izmerili protok krvi ili kako bi sam tretman učinili efikasnijim. Dalje, mnoge operacione sale imaju sistem kompjuterskog monitoringa gde se vide snimci unutar vena; tako da pacijenti zapravo mogu da prate šta se dešava u unutrašnjosti njihovih vena.

 Dakle, uobičajene su dva tipa procedura: balon angioplastika i stentiranje.

 Kod balon angioplastike, vena se otvara ili širi naduvavanjem cilindrično oblikovanog balona unutar vene i to u kratkom vremenskom intervalu. Balon, koji se nalazi blizu vrha katetera, se pozicionira u predelu stenoze i naduvava. Balon se često naduvava i izduvava nekoliko puta kako bi se osigurao željeni nivo otvorenosti/proširenja. Kada je naduvan, balon je u stanju ekstremne čvrstine, čime se omogućava otvaranje ili otklanjanje čak i veoma teških blokada. Jednom kada su sve stenoze otvorene ilk otklonjene  balon se izduvava i zajedno sa kateterom izvlači kroz istu venu iz tela.

 Stentiranje se izvodi u istom maniru kao i angioplastika. Ipak, za stent se koristi nešto malo drugačiji kateter ( koji se zove " kateter za isporuku stenta" ).  Stent je metalna cevka mrežaste strukture koja je prikačena blizu završetka katetera tako da može da se postavi u venu i otvori. Kao i angioplastika, stent služi za otvaranje i čišćenje vena. On se smatra trajnijim rešenjem od angioplastike, ali sa sobom nosi neke dodatne rizike.

 

 Post-operativni proces

 Da bi se smanjilo krvarenje, tačka reza na femoralnoj veni se tretira pritiskom na 10-20 minuta nakon procedure, a zatim se prekriva jednostavnim premazom. Od pacijenta se zahteva da miruje oko 1 čas, kako bi se oporavilo mesto reza. Neki doktori će otpustiti pacijenta odmah nakon perioda od jednog časa, dok drugi radije zadržavaju pacijente na bolničkom posmatranju još neko vreme, bar do sledećeg dana.

 

Sto se tiče praćenja pacijenata i kontrola, to takođe varira od klinike do klinike. Kontrole mogu biti zakazane već nakon nekoliko nedelja ili tek nakon 6 meseci. Ova variranja u osnovi mogu da pokažu u kojoj meri je doktor zainteresovan za čitavu temu - da li ih interesuje samo da otklone blokadu i kontrole zakazuju samo zbog toga ili su zainteresovani za vezu između HCSVI tretmana i MS-a.  Ovi drugi žele da prate promene u pacijentovim simptomima i oni obično češće zakazuju kontrole.

 

Pacijentima su od velike koristi neurolozi koji nastavljaju da prate njihovo stanje izvodeći uobičajene neurološke testove, kako pre tako i nakon tretmana. Ovo omogućava kako pacijentima tako i neurolozima uvid u delotvornost HCSVI tretmana. Takve informacije su važne za definisanje najboljeg mogućeg post-operativnog programa za pacijente. Dalje, informacije sakupljene na ovaj način pružaju i formalnu evidenciju o uticaju HCSVI tretmana što doprinosi da se on bolje razume i unapređuje. Treba imati u vidu da je u interesu pacijenata da im se rade neurološki testovi pre i nakon intervencije bez obzira na to da li neurolozi podržavaju njihovu odluku da se podvrgnu takvom tretmanu i bez obzira na to da li radiolog ili vaskularni hirurg takođe izvode kontrolne testove.

 

Nakon endovaskularne procedure pacijenti se stavljaju na antikoagulantnu ili anti-trombocitnu terapiju radi sprečanja formiranja krvnog ugruška ( kod balon angioplastike naduvani balon može da izazove povredu na veni, čime se potencijalno i mišićni sloj izlaže krvi, što može da izazove krvni ugrušak; što se stenta tiče, ugrušak može da se formira kada se poremeti protok krvi i kada ona zastane u strukturi stenta.) U zavisnosti od toga šta stručnjaci koji izvode proceduru preferiraju, ovakva terapija može da traje nekoliko dana ili nekoliko meseci, a prepisuju se različiti lekovi od koji se neki mogu dobiti i bez recepta kao npr. Plaviks, Aspirin, Kumadin, itd. Kada se uzimaju antikoagulanti ili tzv. "razređivači krvi", moraju se redovno raditi analize krvi kako bi se utvrdila efikasnost terapije i proverilo da li ona deluje u okviru ciljanih vrednosti, jer u suprotnom može doći do komplikacija kao što je krvarenje npr. ili naprotiv, zgrušavanje. Ovo ne morate da radite u okviru klinike gde ste radili proceduru već bilo gde, u svom domu zdravlja. Testovi krvi nisu potrebni za pacijente koji su samo na anti-trombocitnoj terapiji ( Plaviks, Aspirin, itd.).

 

nastavice se....

 

VODIČ KROZ HCSVI – VEZA SA MULTIPLOM SKLEROZOM

 

 UVOD

 

Među negativnim tekovinama modernog doba su i razna hronična, autoimuna i kancerogena oboljenja koja ostavljaju ogromne posledice po ljudski život, kako pojedinaca koji su njima direktno ugroženi, tako i njihove bliže okoline. Jedno od takvih oboljenja je i Multipla Skleroza. Iza ovog naziva krije se zapravo prilično opskurna dijagnoza, u vezi sa kojom je oduvek bilo puno nedoumica i nejasnoća.

 

 Uzrok ovom oboljenju nije zapravo nikada pronađen. Jedino na šta se medicinska nauka oslanjala do sada bila je teorija o autoimunom poreklu bolesti. Ona glasi da je Multipla skleroza (MS) hronično autoimuno neurodegenerativno inflamatorno oboljenje centralnog nervnog sistema u sklopu koga vlastiti organizam napada mijelin, zaštitni omotač nervnih ćelija koje služe za prenos impulsa iz CNS-a ka ostalim delovima tela. U skoro svakoj dosadašnjoj definiciji multiple skleroze nalazi se i tvrdnja da je to bolest nepoznate etiologije.

 

Pa ipak, na osnovu teorije o autoimunom poreklu bolesti, koja nikada nije dokazana, razvijena je terapija bazirana na izuzetno jakim anti-inflamatornim i imuno-modulirajućim lekovima koji su ciljali na simptomatiku, odnosno na načine na koje se bolest manifestuje. Ovakva terapija se pokazala kao delimično uspešna, i to samo u nekim slučajevima, ali i tada vremenski ograničenog dejstva. U najvećem broju slučajeva, terapija se pokazala kao neuspešna i sa ozbiljnim i brojnim neželjenim dejstvima po zdravlje pacijenata. Postoji i ne mali broj pacijenata kod kojih je ovakva terapija pogoršala simptome osnovne bolesti i  doprinela razvoju novih bolesti, od osteoporoze, teškog oštećenja jetre i bubrega pa sve do kancerogenih oboljenja.

 

Za najveći broj bolesnika, imunomodulirajuća terapija je uglavnom bila nedostupna zbog izuzetno visokih cena. Da bi dobio Interferon, najčešći imuno-modulirajući lek, finansiran sredstvima iz RZZO, pacijent je morao da prođe Komisiju za Interferon da bi se našao na listi pacijenata kojima će ovakva vrsta lečenja biti omogućena o trošku države.  Najčešće dostupna terapija svela se na terapiju kortikosteroidima, koji kod većine pacijenata nakon određenog vremena prestanu da budu delotvorni, ostavljajući brojna i ozbiljna neželjena dejstva po celokupno zdravlje pacijenta.

 

Pacijenti koji loše reaguju na ovakvu terapiju ili kod kojih ona više nije davala nikakve rezultate, uglavnom su bili prepušteni sami sebi i nezi članova porodice, da se sami leče kako znaju i umeju.

 

DA LI SU POSTOJALE DRUGE TEORIJE O MULTIPLOJ SKLEROZI?

 

Da. Još pre 100 godina bilo je naučnika koji su ukazivali na vaskularnu prirodu multiple skleroze. Međutim, u to vreme nije bilo dijagnostičkih mogućnosti da se snime vene, niti da se vidi njihova unutrašnjost na zadovoljavajući način, kako bi se detektovale eventualne anomalije. Zbog toga ova teorija nije uzela maha, a umesto nje je preovladala teorija o autoimunom i neurodegenerativnom poreklu bolesti.

 

KAKO JE NASTALA TEORIJA O HCSVI?

 

Za teoriju o HCSVI, kakva je danas, zaslužan je prof.dr Paolo Zamboni, vaskularni hirurg sa Univerziteta Ferrara u Italiji. Istraživanja koje je preduzeo prof.dr Zamboni poklopila su se sa tehnološkim napretkom u medicini, pojavom interventne radiologije i veoma preciznih dijagnostičkih mogućnosti uz čiju pomoć je moguće imati vrlo jasan uvid u unutrašnjost krvnih sudova. Još jedna okolnost koja je motivisala Prof. Zambonija da se zainteresuje za multiplu sklerozu i počne da je proučava, bila je želja da pomogne vlastitoj supruzi oboleloj od ove bolesti. 

 

Budući vaskularni hirurg i proučavajući modernu i arhiviranu literaturu na temu multiple skleroze, Prof. Zamboni je uočio da su neki od njegovih prethodnika ukazivali na venocentričnu prirodu multiple skleroze. Prateći taj trag, prof. Zamboni je pokrenuo kliničku studiju u okviru koje je ispitao 65 pacijenata obolelih od MS-a. Kod većine ispitanih je pronađeno suženje ili malformacija na venama koje su odgovorne za dreniranje krvi iz mozga i kičmene moždine, tj. iz centralnog nervnog sistema. Time su stvorene osnove za teoriju o HCSVI i vaskularnom poreklu multiple skleroze.

 

REČ-DVE O KRVOTOKU I KRVNIM SUDOVIMA

 

Pre nego što objasnimo teoriju o HCSVI, pogledajmo ukratko kako funkcioniše krvotok u ljudskom organizmu. Srce i krvni sudovi su od fundametalne važnosti za funkcionisanje ljudskog organizma. Srce potiskuje arterijsku krv sa gradivnim materijama do svih tkiva i organa, do svake ćelije našeg organizma. U povratnom putu, krv sa otpadnim materijama i produktima metabolizma preuzimaju vene, vraćajući je nazad ka srcu. Ukoliko iz bilo kojih razloga nastane zastoj u arterijskom krvotoku, gradivne materije i kiseonik ne stižu do organa koji su zastojem ugroženi, pa tako kao posledicu imamo, recimo, moždani udar ili infarkt.

 

Do sada se medicina bavila uglavnom problemima arterija, dok su bolesti vena ostale prilično neispitane i nepoznate. Kada pomislimo na probleme sa venama uglavnom pomislimo na probleme sa venama na nogama, na hemoroide, itd. Međutim, problem sa venskim krvotokom se može pojaviti bilo gde u organizmu, pa i u tako važnim venama kao što su jugularne, smeštene u vratu, i azigos veni smeštenoj u torakalnom delu, duž kičme. Ove vene su odgovorne za dreniranje krvi iz centralnog nervnog sistema, tj. iz mozga i kičmene moždine. Ne zaboravimo, CNS je od fundamentalne važnosti za sve procese u organizmu. Kada je kompromitovan CNS, kompromitovano je celokupno funkcionisanje organizma.

 

DAKLE, ŠTA JE TO HCSVI I KAKVE TO IMA VEZE SA MULTIPLOM SKLEROZOM?

 

HCSVI je skraćenica za Hroničnu Cerebrospinalnu Vensku Insuficijenciju. Hronična cerebrospinalna venska insuficijencija se definiše kao hronično oboljenje kod koga krv iz mozga i kičmene moždine ima zastoj (otpor) u povratku ka srcu, prouzrokujući stazu (zadržavanje) na nivou moždanog tkiva. Ovakav zastoj uslovljen je stenozom (suženjem), hipoplazijom (manjim promerom nego normalno) ili trombozom vene jugularis  (vena na vratu) i/ili vene azigos koja se nalazi duž kičmenog stuba. Ove dve vene su u ljudskom organizmu glavne za povratak krvi iz mozga i kičmene moždine ka srcu. Urodjen ili stečen tokom života poremećaj u oticanju krvi iz mozga glavni je razlog, po ovoj teoriji, za nagomilavanje krvi u moždanom ili tkivu produžene moždine.

 

Ovako uzrokovan zastoj venske krvi dovodi, po jednima, do hipoksije (nedostatka kiseonika) u moždanom tkivu i posledičnog propadanja vrlo osetljivog mijelinskog omotača nerava. Po drugima, ovako usporen protok kroz moždano tkivo, pored hipoksije, dovodi i do nagomilavanja gvoždja u moždanom tkivu kao posledice propadanja i razgradnje eritrocita (crvenih krvnih zrnaca). Ovako nagomilano gvoždje se javlja u formi hemosiderina -  proteina koji vezuje gvožđe i molekule kiseonika, a kada dođe do gomilanja ovog proteina u organizmu se aktiviraju drugi mehanizmi, kao pokušaj njihove izolacije, koji stvaraju zapaljensku reakciju. Posledica toga je oštećenje mijelinskog omotača i nastajanje MS-a. Zbog toga i kažemo da je MS autoimuno degenerativno oboljenje. Odatle i veza sa MS-om, osim činjenice da se kod velike većine ispitanih bolesnika javljaju malformacije na pomenutim venama.

nastaviće se...