Nešto mi ovih dana, ova dvojica ne silaze s uma, pa ne znam đe bih te misli uvalila nako u blog, dako me suminu...

Kurt (Masur, 1927)

- đe gođ se obrnem ili otputujem, nabasam na Kurta đe mava onom palicom. Ta se skitna u dom ne savija, nit’ patiše...

A, vazda isti: strastven, nadahnut, pun punan energije i mota, ni ka’ da mu je osamnaest (18), a ne osamdeset (80)!!!

Kad je prije nekoliko godina napuštio moje selo i ovdašnju filharmoniju, bila sam utučena što ide ka da mi se na daljinu daljinsku seli kakav bliski rod ili komšija (onaj što je ka’ "brat").

Oproštali smo se cijelu sezonu tokom koje je moj maestro Kurt davao koncert za koncertom. A, ja, što više uživam, to više tugujem. Bila sam se zabrinula za sebe kad sam shvatila da sam podlegla masovnome tripu - odlazi Kurt Masur!

Što? Ka’ da bi mi se moj mali, lični život time išta značajnije promijenio. Ka’ te nije.

Jer, poslije kad ja viđeh da on ipak, malo-malo, pa navrne, ili da toliko zuji po planeti da se neminovno neđe moraš s njim sudarit, tako da mu se, zapravo, nemaš kad ni uželjet, lakše mi je padalo što Kurt ne živi više ođe. Preboljeh nekako...

Ali, ne spada mi s pameti koji je to vigor, jado moj.

E, bra’o ti ga maestro, majstore! Sto godina, dabogda!!!

Clint (Eastwood, 1930)...

- ja stvarno ne znam na koju se on to struju napaja?!?! Časna riječ!

Malo mu je, čoče, da pravi po jedan film godišnje, i to ništa manje no da: piše skriptu, da režira, u njega glumi, komponuje muziku (pa je onda još i - svira!) – no je zaimio, pa, ni po jada, izbača po dva komada na godinu!!! Aooo...

No, neka to što se opuča od rabote. Ne bi čoek reka da ostaje dužan ni onoj mladunici pored njega, e je eno blista i zrači a oči joj śakte ka svakoj propisno i s načinom namirenoj ženi. Ha!

Ako Clintu kad što bude, može ga samo iźest golemi sentimenat, zaisto.

Alo, Clinte, stvarno, đe se to puniš, obraza ti,???

Da se i ja makar malo prikopčam...

Vakat, vala, da se obrnem na ovaj blog i da, što bi rekao moj dobri barba velalučki, “...skupim pamet i konope, i da vežem što se vezat more...”, da napravim preśek protekle godine i (sitan) kusur dana od prethodnoga bloga, dokle ne pozaboravljam.

Vrtim se na stolicu ka’ na igle, jer u prtljag imam jedno trides’ (brat-bratu) konzervi sa suvim krapom i ukljevama, dva-tri litra domaće loze koju, inače, ne pijem uopšte, jer, mene lično, dobra je i ona brlja iz château de Bagnolet. Ali, Lozu Domaću moram držat u kuću rad - obraza.

No, velja muka je što sam u kufer, međ’ konzerve, robu i rakiju, zaprčkala i jednu figurinu od slonovače, ljupku burmansku plesačicu, koju mi je, davno, D. donio iz Ranguna, kad je ono putovao po Dalekim i Najdaljim Istocima.

Godinama razmišljam o tome kako da prošvercujem moju malu “mianmarčicu” da mi krasi policu ođe đe je gledam, da ne čami sama u Podgoricu, ali se ne usuđuem, jer se ovamo slonovača unijet – ne smije! Džabe bi ja objašnjavala da je to stari rad iz vremena kad slonovi još nijesu bili zaštićeni, da ja lično nijesam nijednoga slona u moj život takla, niti bih - svejedno, lasno bi me mogli ‘apsit...

Oću li rizikat i tobož se luda napravit?, Jes, pa da od pameti odskočim dokle doputujem doma od straha oće li me ufatit i što bi sa mnom bilo, kad bi bilo. Može mi se desit da počnu da me pretresaju do gole kože zbog onolikoga suvoga krapa i ukljeve. Mali mi je posa, neka svaku konzervu otvore pa će viđet e nijesu bombe i naprave. Neka ih bače ako im smeta da ih “uvezem”, neka prospu lozu bez deklaracije (okle bi mi bila deklaracija, kad je Domaća!!!), no, što će mi nać đevojčicu od kosti od slona, pa sam nastradala....

Oću, neću??? Smijem li, ne smijem li...

A, okle! Ja sam jedna najobičnija brita* od čoeka, te kao takva, raspakovah kufer u potonji čas zbog čega mi zamalo avion uteče, izvadih i ostavih sestri da mi pričuva đevojku dokle ja smislim način kako da se s njom opet sastavim.

I, sastavila sam se, po godine potom, ali nema toga kome bih priznala kudijen i kako je doputovala. Ako bi doslo do toga da me istražuju, reć ću e sam je našla na ulicu.

Junačica! Moje mi kontrabande...

A taj put: kako sam se nadala – dobro sam se udala! Ukljevu i suvoga krapa, prošvercovah lake muke**.

E, sad! Velite li: što će ti tolika riba u konzerve?!

Neka je, neka!

Mnogo je kad biju...

Šalu na stranu: poslije decenije dolazaka i povrataka, od čega mi ovo drugo svaki put grcne, posebno u potonje vrijeme jer više nema montenegrinskih suvenira koje nijesam iscrpila, a kojima mogu darovat nekoliko prijatelja s kojima se ustalio običaj da jedni drugima donosimo poklone s raznih putovanja.

Nakupovala sam se, zaisto, grafika (Milke Vujović najviše, što jes, jes!), replika kotorskih palača, crmničkih kuća, Doclee Kažićkine i ostale keramike, vina, publikacija i fotografija Studija Strugar iz Kotora, zastavica, grbova i bedževa Zekovićevih, više ni nabrojat ne umijem. A, niti znam što više smislit i što kupit...

Kako sam samo srećna bila kad sam otkrila ove konzerve s Rijeke Crnojevića. Blagoš mene! Pa kuđ će čoek nać ukusniji i crnogorskiji suvenir!!! I, neka to, no što je zaista lijepo pakovan. Djeluje veoma autentično i otmjeno. A, tek to što mogu isti “suvenir” donosit opet, i opet, i svaki put... Samo vi izijte, prijatelji dragi i drugovi moji - dobro vi učinjelo!!! Biće još. Donijeću ja opet...

Osim toga, prošle godine za Nikoljdan, osim raznijeh ribljih tantara, obaveznoga “krapa na podgorički” koji, priznajem, ne pravim ođe s krapom no s jednom drugom dobrom ribom, gostima sam iznijela i ovoga suvoga iz konzerve, za koji su rekli, ada, što drugo no da je “bolji od pršute”, pa sam se pravila važna, ka ja...

Švercerka stara!

Znate li kad ono barba velalučki pjeva “dva put san umra"?

Ma, znam da znate, ko ne bi znao...

E, taman tako i ja, lani, kad sam to bila u Crnu Goru. Ne dva, no i tri puta, a sve u isti ma’. Neka što “Tsunami” bješe doša’ i proša, i mimoiša’, no mi, u tome mimohodu, ka’ da neće, bješe i “pismen” ostavio, da mi teže bude, te me tu lijepo nagrdi** da sam zamalo presvisla i jedva se povrnula.

A, valjda se jesam povrnula dosad. Barem sam se “trudila” toliko koliko sam umjela, iako se od te “bolijesti” teško čoek oporavlja, posebno kad tako, ka ja, dobro zaslabi**. Zna, bogomi, i danas da žigne, kad, nezvana i plahovita, proleti misao na te dane i godine. Kao da još pomalo tinja neđe u dnu duše neki čudni, mali bol, mali strah.

Tih godina, rijetki su, i rijetko pitali kako se hrabrim. Valjda, kad čoek ne nosi na viđelo zavoje ili kišobran, niko i ne misli e mu krvari iz pleksusa ili da mu je nebo polomljeno. Samo je moj drug, na ovome blogu znan kao Najmiliji, a šire kao Ćići, znao da piše posebna pisma. Pisao bi o đeci i familiji, poslu, običnim stvarima. Ali, isto tako, znao je da izmisli naslov za pismo te bi u njega ubačio neko “ö” ili sličnu žvrljotinju koja, naoko, ništa ne znači, bez što ja dobro znam da me tijem, izokola, pita boli li me na isto mjesto, i boli li me još uvjek...

Zato ga, ođe, za brigu, suośećanje, pažnju i prijateljstvo, odlikujem Ordenom Prvoga Reda sa Platinastim Vajbom i Zlatnom Lentom!

Konačno sam se sastavila s “njemcem”. Ponoćno-plavim. Udobnim. Sigurnim. Grije pod guzicu kad zastudi. Propušta mjesečinu kroz krov. Majčin izbor. I nagovor. Zamalo i njen trošak. I S. K.-a, pomagača u nagovor. Dirljivi rastanak s petnaes’ godina starom Hondom. Crvenom. Vazda sam zeljela "njemca". Njemac je Njemac. Majka je došla i pošla. Dug bio i ostao moj. Ali tanja pomalo. Ima se, može se...(E, morala sam ovo neđe uglavit, ne što je tačno, no što mi se dopalo kad sam prvi put čula. Prava “podgorička”!)

O, da! Još ovaj konop da skupim.

Bila sam! Glasovala sam. Zaokružila! Ma, mavala i skakala nijesam, no u kamen zatucala i grinjala đe mi ukradoše petnaes’ godina...

Na brzinu došla, na brzinu pošla, (o)vjerila se, (s)vjenčala...

Na brzinu...

Riječnik i G.G.C.S(h).

*brita http://www.blogovanje.com/Lex_ili_um/komentari.php?id=122

**G.G.C.S(h).      Gaetanin Glosarij Crnogorskijeh Sintagma(h)

lake muke

lijepo nagrditi

dobro zaslabiti

p.s nijesam ni imala namjeru da stavljam prijevod i tumačenja, jer ne vjerujem da to kome treba, no mi je milo da ih “popisujem"

"Gaeta", Septembar 2006.

Neđe mi je Vitez zaprijetio da ćete, kad mi se uželite (ako mi se uželite), s barjakom doć da me vizitate u “Gaetu”. Neka ste mi dobredošli! - opet ću vam reć.

Ako bude sezona, odvešću vas u onu moju neuglednu prčvarnicu od kafane đe se jedu najbolji škampi i krabe u radijusu od 200 kilometara. Da śedimo na terasu te se nadnosi nad marinu. I da galimo…

Evo ođe nekoliko sličica sa te terase, iz moje omiljene “Kuće Plavih Kraba iz Vesele Države” (prijevod, više nego slobodan - by Gaetana), đe sam juče ugrabila da provedem nekoliko sati dok se dan smirivao, da malo meditiram i odmorim, prije nego počne ludilo pakovanja i namirivanja da ođe sve ostane pod kontrolu dokle trknem do otadžbine.

Na'm palo mi je na Greenu i kako ona voli, taman ka i ja - mora i barke. Eh, ja i nebo volim. I to silno, silno...

Barjaktari, Anđibule, Golubice, Sokolovi - mili moji! Ako ćemo pjevat i/ili kafenisat, pošljite mi pismo s brojevima telefona na koje vas mogu dobit i koje je najprikladnije vrijeme da vas pozovem.

Poruku ubačite ođe:

gaetana.blog@gmail.com

G.                                                                          

                                                         "Gaeta", Septembar 2005.

Koliko nam se puta ova nepismena obavijest, ispisana krupnim slovima na kakvoj kartončini, znala izbečit sa izloga prodavnice (Agrokombinatove, Barske, Pljevaljske, ada koje drugo), upravo onda kad nam iz nje, pod hitno, treba neka sitnica bez koje bi se svijet utulio: prašak za pecivo, varikina, margarin, ili tome slično…

- Đe ti je prašak za pecivo?!?!
- Popisuju inventar…

Misliš e ko obrće paznju na jezik i gramatiku. E, jes, kako ne…

- E, dobro su sad našli da popisuju - obično bude jedini rezignirani komentar nakon čega  shvatiš da svijet neće taj dan propanut, ali ti, na kraju, to nije nikakva utjeha zbog zaludnjega puta do prodavnice.

Bilo je to u vrijeme prije dragstora (e, ču li im ime, besvakoga!), Mimi-ja i Mex-ova.  Jel’ to bilo davno ili nedavno, ne bih se usudila da određujem.
Kako kome, dome – Tica bi ocijenio ovaj reletivitet, nagađam…

Da je mene prije neku noć, neko upitao što činim u zlu uru, taman mu ne bi bolje znala reć nako - Popisujem inventar! To što sam ja “inventarisala”, malo po mislima, malo po stvarima, bogomi, ponajviše ličaše na popis u čuvenu Marinu samoposlugu – gledano u kumbulj, čini ti se ima svašta, a ustvari –niđe ništa!

No, da vi prepričam, pa ako ko bude raspoložan da poslije sa mnom presabira- bujrum!

Spremila se ja u ‘aljine. Bješe sitna ura, što za mene nije neobično, ali taj put bijah mrtva umorna, toliko da nijesam ni dva reda slova stigla pročitat. Duša mi spava, svaki mi se damar ušuškao, te ja utrnuh svjetlo i samo čekam onaj djelić sekunde da se obeznanim, da me snovi zaime kroz svjetove.

Malo je falilo da “otputujem”, ni kolko da čoek trepne, kad me jedna misao (da je neka, prosti jadi) zaskoči iz zaśede, profijuka kroz, ada, ne više od dvije-tri, moždane ćelije, ali - aj’ zbogom! – san uteče! Izmače ka što ispred nosa uteče voz ili autobus. Naredni, bojim se, moram čekat tri-četiri ure, jer se ośećam ka da sam na stanicu u mjesto zvano “zadnja pošta”. 

Već počinjem pomalo se nerviram, ali se ne predajem: mirujem, oči ne otvaram, žmureći se nadam – doć će on, vrnuće se mila moja pletisanka…

Okle! Počeše misli da se roje a klupka da se razmotavaju, neka nova, bogomi, počeše da se zapetljavaju, a ja, sinja i u gori tica ona, da se prevrćem po postelji ka sardele na gradele.

- Spavajte sad!
- Ne spava nam se, majko…
- Onda, žmurite! – ka daleki eho čujem “direktive” iz najranijega djetinjstva kojima je naša majka pokušavala da stiša galijotanje i cilik u vrijeme kad sva pristojna podgorička đeca već uveliko spavaju.

Te ja žmuri, da vidim (!) oće li funkcionisat metoda ova starostavna…

Što mi na’m pade na pokojne babu i đeda, ne umijem objasnit. Dobro sam ih voljela, ali, priznajem, nijesam, vala, odavno o njima mislila. Pokušavam da dobačim do likova iz vremena kad su oni u mom sjećanju bili najmlađi, ali mi zbog nečega ne uspijeva. Pa, nijesu vazda bili “baba” i “đed” otkako ih ja pamtim, majka mu stara. A ni mladi ka na onu njihovu prvu zajedničku fotografiju. Kako bješe lijepo retuširana i još ljepše uramljena. Usput, nervira me što ne znam kod koga je obršila. Vala bih voljela da je imam ođe.

Kako se samo bjehu doćerali za lentranje… Baba s velom zabačenim nazad preko pletenica, u košulju s ošvicama, đed s crnogorskom kapom, naravno, ali ne bjehu skroz u nošnje, no u neku kombinaciju s građanskim odijelima.

A što, zaboga, tako? Je li to tako trebalo, je li bilo tako moderno ili se za drugačije nije imalo!?

Uuu!!!

Pa, ja ođe imam, ne jednu, no dvije crnogorske košulje od svilenoga ćenara. I to prelijepe. Dobar je terzija vezao kolijer i ošvice na njih. Može bit e mi je jedna omalila, ali ona druga nije, garant. Sad sam odlučila u ovi ma’: U nju ću se kopat, tj. kremirat, kad dotole dođe! Moram to zapisat neđe i na znanje stavit, da me, slučajno, ne opreme drukče.

Reka bi čoek, sad kad sam ovako važno pitanje ođe riješila, da sam mogla mirno zaspat. E, nijesam no nastavih da jos raščivijavam o đedu i babi…

Jesu li se, zaboga, prvo voljeli pa se uzeli, ili se nikad prije nijesu ni viđeli, no se nijesu pitali? Što mi nikad niko ne ispriča o tome, no vazda o onome kako se išlo da se pomaže arbanaški ustanak protiv Turaka, na primjer, i ostalijem mecima i fijucima…

I, tako…, kotrljam ja niz vrijeme prošlo pokušavajuć da zamislim mladost babe mi i đeda, kako li su đevovale sestre i đevojke, momčili se momci, te tako, načeh jos jednu “popisnu listu”.

Zanimljivo, razmišljam, na jednu bandu jedna đevojka i šestoro đece: Zlatana, Radovan, Milo, Mitar, Risto, Marko, Lazar, a na drugu jedno dijete i sedam đevojaka: Ilija, Maša, Spasa, Velika, Milica, Anka, Mileva, Novka…

E, nemojte mislit da nijesam bila zapela na neka imena. Bogomi mi je za jedno ime trebalo dosta da napregnem vijuge. Zamalo ne krenuh da zovem Radula u Kanadu, no se zaustavih: đe ćeš, avetinjo, u četiri ure poponoći zvat nekoga da ga pitaš kako mu se baba zvaše… No, nju nijesmo ni on ni ja nikad ni viđeli bez na slike, e je mlada umrla, i zato sam na nju bila zakočila. Ali sam se ipak śetila…

Kad sljedeći put budem nesaničila, moraću dovršit i popis trećega koljena - listu zvanu Stevan i Krstinja, pa ćer tako sve do… Lažem, ne znam ni jedno od ovija  bočno, no samo vertikalnu liniju, (do rodonačelnika, bogomi) ali ću ih nakončat, ja im jemac, makar se dva mjeseca zbog njih ne zažimalo. Ma ne vjerujem da ću o tome blogovat, e bi bilo mnogo, zaisto…

Eto, tako…

Popisah ja, ma mi je spavanje, vidim lijepo, đa’o izio. Bolje da lijepo ustanem i makar nešto korisno uradim. Mislim, bolje da sredim neke papirčine i druge tantare te su mi se nagomilale na neku policu i u još jedan “namještaj” te mu se naškoga naziva ne mogu sad śetit, vala, da ću crć.

E, majko sveta… Okle se ovoga ovoliko nagomilalo za ovako kratko vrijeme ?!?!
Kratko li je, dugo li je…??? Ođe bi opet moga doć onaj komentar o relativnosti vremena te sam ga maloprije (neosnovano?) Tici implicirala. Ako sam omanula, neka onda bude moj.

Prevrćem tjednike i dnevnike, pamflete i brošure…koje novinčine, brate mili… Na’m pade mi na mojega pokojnoga strica G. i kako sam se vazda s njim perčinala što ne pobača  “naše borbe” i “pobjede” od 46-te do onada, “komuniste, ekonomiste i privredne preglede”, i ne bih umjela reć koju sve ne pečatnju, te mu je stan bio s njom zatrpan. Vikala sam mu e je ka čuma…

E-e-e…, nijesam tada znavala kako lako počneš skupljat novine iz vremena kojima si śedok, poneđe i učesnik, posebno kad se ta vremena “prelamaju”. Vidim, bogomi, po sebe sad. No, ja nemam opravdanja, za razliku od strika G. koji nije ima elektronskija formata da sve stane kolko na nokat…

Ti ćeš, Gaetana, noćas bačat, zaisto! I počeh, bogomi, da sređujem i redujem, ili što bi se moderno danas reklo – da organizujem. Ali, prvo moram “popisat inventar” da bi mogla otpisivat. Te, ja lijepo zasukah rukave.

Ojde sve na reciklažu: svi “tjednici” od onda do danas, nako nekoliko; katalozi od ovoga, brošure od onoga, stransko o nama, naše o stranskome… posteri, mape, izvještaji sa svjeckija kongresa i konvencija… reče mi jedan čoek jednu, ja njemu vrnuh dvije… ajde jadan… u smeće, tj. zaveži u balu, pa na risajkling.

Da vas ne zamaram s tijem što sam sve pobačala, no da popišem dio onoga što sam ostavila: beskućnike i katkadnike - Grafite, uredno, sve brojeve od 15 do 30-ga. Cvrc! Kriva li se kome? Do broja 15 i ne znam đe su mi, no se nadam da će ovaj naš ođe domaćin, konačno sve ubačit na web. Ostavih primjerke “Montenegro Tribune”-a i sve ostale štampane primjerke glasa te iste Crne Gore, istog izdavača…
I to bješe to. Mene dosta!

Prelećeh pogledom preko polica s knjigama, iako ne bješe mnogo potrebe. Znam tačno đe koja stoji i kod koga su mi neke knjige zaglavile, evo nekoliko. Ništa. Zapisaću na papir da je: “Moj svijete izgubljeni kod” B.M.K., “Dominik” kod B., “Tsunamijeva” knjiga s posvetom (neka me da izostavim ovaj naslov) kod P.I. – pa ću ih sve śutra zvat i reć im da ja više volim da moja knjiga śedi kod mene, no kod njih, e su je imali vremena pročitat, zaisto!

Rekoh vam ja - “popisah inventar”, ka u Marinu prodavnicu…
 
Bješe dan bijeli svanuo, ali me je san, nakon ovoliko razmišljanja i rabote, ipak, oborio. Na kratko, doduše, jer sam morala ranit, ali dovoljno dugo da odsanjam čudan san koji ne umijem rastumačit.

Ali, o tome u nekom drugom blogu. Možda mi moji drugovi blogeri i drugarice blogerice pomognu da nađemo tumačenje.

“Gaeta”, Avgust 2005

Nedavno se na blogu naše drage "Najsrećnije" povela rasprava o aerodromima. Osim Mikelly-ja, izgleda da smo svi, manje-više, slično razmišljali, a ja obećah da ću pročeprkat po računaru, ne bih li iskopala tekst koji sam nažvrljala po povratku iz Crne Gore, jula 2001.

Nađoh, i evo ga :

Nijesam sigurna da bi trebalo da ogovaram Podgoricu, e se bojim naljutiće mi se sugrađani, prijatelji…

Neko neđe reče e je aeroport ogledalo države, a groblje ogledalo kulture jednoga društva... Vjerovatno svi putnici na svijet imaju izgrađen ovakav, ili sličan kriterij. I ja bih se s tijem saglasila, ma, ako je po tome sudeć, mogu mislit kako ne tudji narod doživljava.

I prije ukrcavanja na černogorskii samaljot, bijah dobro umorna od dugoga puta, e u ticu ne mogu zaspat, ka ni u jedno drugo prijevozno sredstvo, uostalom, nako brod, na kojemu mi je to isto – merak.

Nakon aerodroma u Budimpeštu, đe sve izgleda sređeno i normalno, i đe te samo recidiv bivšega režima u liku ponekojega neljubaznoga carnika, podśeti da nijesi u "bijeli" svijet, no tu neđe, blizu svojemu izvornome Istoku, konačno dolijećeš na Golubovce...

E, ček, prije no shto doletiš, može te zapanut, zavisno od smjene u ticu domaćega prijevoznika, da ti dobrodošlicu, bombon, sendvičić i kafu, ponudi neka od lokalnih "boginja" Mn-airlinesa, kojoj izgleda nikad neće bit jasno da je njen posa da usluži putnike, da im, kad je nešto pitaju, ljubazno odgovori. A, ako, ne daj bože, nešto pogriješi, na primjer, da ćemo slećet tri sata kasnije nego treba, da se vaspitano izvini zbog zabune i pometnje koju je izazvala pogrešnom informacijom.

A okle, jadan! Dobro je te nas ne pośeche (po onome: pogled ubija), te ja reko sama sebe: Muč i trpi, neće ni ovo dovijeka. Jer, vazda rizikuješ da će ti prigovorit da nijesi dobronamjeran, no sad kad, čoče, dolaziš iz bijeloga svijeta, sve se nešto proseravaš, da oprostite. Te ja stvarno muč. Čak i kad su navukle onu zavjesicu pomeđu njih i nas “griješnika” i zadžibrile ka mokri gabelji.

Ža mi je bilo gledat neke Amerikance (jedno 7-8) kako se snebijevahu. Ako ih nijesam razumjela, grom me spalio. No, viđeh e su se poslije malačko opuštili, e garantujem da su, krećući na put, pomalo ipak bili spremni na "iznenađjenja".

Da ne bude grke, ovo me snašlo samo u jedan pravac. Kad sam u povratku lećela ponosnijem nacionalnijem prijevoznikom, utisci su mi bili, zahvaljujući posadi, dijametralno suprotni.
Dakle, nije pravilo, ali se dešava...

No, dobro. Dolećeh, napuštih lećelicu brzinskom brzinom i zalećeh se put zagrljaja milih mi i premilih...

No prije njih, na ulazak u zgradu sačeka me jedan brko s manjkom ponekoga od prednjija zuba, što je bilo sasvim zgodno za smještanje cigara i pušenje bez ruka (aoj, Hemfi, oj, Bogarte) i jedna plastična kaca za kiśeli kupus iz koje u lavor curaše naka tekućina te oprasmo ruke. Preventiva od slinavke i šapa...

Tako dezinfikovan se sad moš grlit i ljubit sa miljema i dragijema, ili čojkat i tapšat po pleća ka Slobo i Lukašenko onomad, zavisi kakav ti je lični stil...

Onda kreneš polako prema traci đe bi trebalo, ali, po definiciji, vazda ispane drugačije, da ti stigne kufer u koji si naprca, do pucanja, sve što nosiš prijatelju prijatelja, kumine tetke strini, svojoj rodbini, čoeku ili ženi svojega života, i naravno, svoju, na vrat-na nos, obnovljenu garderobu. Jer, zaboga, ne ideš neđe u svijet, no u Podgoricu, đe će svako poznat da si u tu istu robu bio i prošle godine. A, zamisli tu bruku. Priznajem da je mene u bagaž taj dio bio najmanje zastupljen, e me je mali posa.

E, sad...

Ne znam śeca li se ko pokojnoga free shopa na aerodrom?
Ona niša u zid đe se nekad prodavala stranska roba kad su nam ono dolazili turisti čarterima (ja mnim iz Engleske i Njemačke) još od 15. aprila pa ćer do setembra, oktobra, i đe smo, ako je ko ima vezu (naravno & isključivo), mogli kupit koji parfem ili strano piće, dokle ne otputujemo sljedeći put pa opuvamo tuđe free shopove...

E, e, śetili ste se! E od toga vam je ostala samo rešetka, prazne police, i najnovija, svakodnevno dopunjavana deponija raznoga smetlja...

Ja u šok!!! Pa još i komentarišem (u taj momenat još nijesam znavala e mi kufera nema, e sam poslije lajala), a moji mi vele, pušti to sad, bogoti...

A, kako pušti? Zar je problem omest i oribat ovi pod, ovo je zaraza - dalaveram ja ka avetna...

Namjesti se tu i jedan te je u vr’ vr’ova vlasti, te ga poznavah iz gimnazije, pa ga ja, pošto se upitasmo za zdravlje, onako, toboš da ga ne uvrijedim i bogomi ka da nešto za sebe molim, priupitah: A bi li bio veliki problem da se aerodrom malo "sredi"? Ja oćah na fine, da ne reče - viđ ove kučke đe me sad nađe da me preslišava, no da ispane ono, ka usput...

Kad, on se izbeči na mene, povrijeđen što se usuđujem da pitam, zamisli, i veli: Pa, ti dobro znaš da aerodromi nijesu naši! Ne mozemo ništa, nemoćni smo dok to pitanje ne riješimo sa Srbijom...

Ojjjj, mislim se u sebe, i ne izdržah da mu ne rečem, da ja znam da nijesu naši, iako ne redovno, pred izbore posebno, lažinjate e smo ih preveli na sebe. I da sumnjam da bi, da ga neka čistačica oflojca jednom dnevno, to izazvalo međudržavni crnogorsko-srpski sukob, ili sukob interesa sa dušmanskijem beograckijem Jat-om!

Shvatila sam e, ove što se pitaju, ni najmanje nije briga, e kad njima dolaze u pośetu, poređjaju se u špalir razni protokolarci, bezbjednjaci i ostali dočekivači, te od te gužve i brzine kojom ih sprovedu, ništa od toga vidjet ne mogu.

A ti, obični putniče, ili, ne daj boze, rijetki turisto, ko te oni..., voliš da dođeš u Podgoricu… Ćuti i trpi!

Ovo vi je dosad bilo ilustracija kakva smo država (na osnovu one najgornje teze), a saću vi reć, sa istoga mjesta, situaciju koja ilustruje kakva smo sirotinja i koliki smo lupeži...

Dakle, šćela, ne šćela, morala sam se danima povrtat na aeroport ne bi li mi kukali kufer doletio. Tako jedan dan, čeki, ček, śedoh da popijem kakvu kafu i limunadu. Śedim ja tako, pijem kafu, zapalim cigar. Ugasim. Jedan…, pa još jedan. Dođe žena u mantil i, potpuno mehaničkom radnjom, bez obraćanja ili bilo kakve komunikacije očima, osmijehom (aj dobro, nije ni vazno toliko), mače onu punu pepeljaru ispred mene i stavi drugu, vjerovali ili ne - jošh puniju!!!

Ja za njom, potpuno izživcirana, zavikah: Gospođo, zašto ste to uradili??? Ona, mučenica, ka prenuta iz nekoga sna, povrnu se i veli: Naredili su nam da pred kraj smjene zamijenimo staklene pepeljare limenim, e ih kradu - objasni mi ljubazno i pomalo skrušeno.

Shvatam, rekoh, molim vas, samo ispraznite ovu... Hvala!


Ako ve nijesam utukla s ovijem, nastaviću neki drugi put poglavlja: putevi, ulice (posebno Hercegovačka i Njegoševa), zamalo zaboravih, palme... i ako se čega putopisnoga još śetim

Samo, i pored svega: niko na svijet bijeli, ne voli Podgoricu više od mene.

Da se razumijemo!