Prosto jos uvjek one mogu da vjerujem sto se meni sve izdesavalo prekjuce... Ja sam inace zesci baksuz, majke mi moje! Citav dan mi je od starta nekako naopako krenuo, da bi...

Moja draga sestra koja je bila u Londonu, ali ovaj put kod momka, se dogovorila samnom i Solmaz da se nadjemo preko dana da procunjamo unaokolo i da ona i ja razmijenimo kofere (ona ima moj, ja njen). A posto smo Solmaz i ja planirale da idemo na neku nasu zurku (nista me ne pitajte, rijesila sam da izvidim kakva je nasa 'zajednica' u Londonu i vucem Solmaz sa sobom) i samim tim trebale da se spremimo do 9, njoj smo rekle da se nadjemo negdje oko 4-5. Ali kako je njoj bilo fino, toplo i mazno u Notting Hill-u, ona je tek oko pola 7 javila da joj je muka iz kuce da izlazi i da mi dodjemo do nje. Tu je meni pukao film (meni do njega treba oko 40min metroom), tako da sam joj rekla da cu se dovuci do njihove metro stanice, a ona tamo da me saceka cisto radi razmjene. Sto ona nije uradila jer joj je muka bilo da 10min pjeske prodje do metroa, tako da sam ja na kraju morala da trcim put njega, a njoj naredila da krene put nas da bi se nasle na sredini...

Vec kad sam kuci dosla, imala sam nekih pola sata da se spremim i upicanim (+ pranje i feniranje kose), tako da sam preskacuci sve stvari u svom sobicku uspjela tako dobro da zazdim nogom u fioku od stola, da sam je raskrvarila (nogu, ne fioku :p)... I da sad imam dotatni oziljak... pffffffffffff Srecom, on je na ovoj ’goroj’ desnoj nozi gdje izgleda skupljam oziljke jer ih vec imam 5...

Mimo svega toga, sve sa raskrvarenom nogom, uspijem da se spremim i nadjem sa Solmaz. Nas dvije krenemo dalje metroom i na jednoj stanici na kojoj smo presijedale, dok sam ulazila u vagon, sklizne mi cipela i padne u onu rupu izmedju voza i platforme, tj. u famozni 'gap' ("please mind the gap between the train and the platform") i to NA SINE! Ja, ne znajuci sta da radim pozovem preko info punkta na platformi centralu i panicno ispricam sta mi se desilo (sve dok se Solmaz dere otpozadi: "The train is leaving! Don't look! Don't look!"). Ubrzo dodje jedan crnac koji nista nije uradio sem sto je rekao da ne moze nista da uradi... I da treba da cekamo nekog glavnog inzinjera...

Dodje glavni inzinjer i on kaze kako nista ne moze da uradi jer je voltaza prejaka na sinama (a citavo vrijeme me gleda i upozorava da ne skacem na sine, kao da sam s uma sisla! Kao da bi mi i palo na pamet da se bacim pod voz zbog cipele). I tako prodje jedno 15-20min ... I par vozova... Nas dvije cekamo i ne znamo sta cekamo, njih dvoje mlate unaokolo i probaju da lociraju cipelu (nismo znali da li je pregazio voz ili je upala u rupu izmedju sina) dok svi koji ulaze u voz ili silaze sa voza gledaju mene koja cupkam po platformi sa jednom cipelom...

Na kraju dodje kod nas glavni inzinjer da nam saopsti kako je zvao centralu i naredio im da zaustave sve vozove koji idu juzno na Central line i da ugase struju koja prolazi kroz sine da bi on sisao na iste i probao da nadje cipelu. E mog blama! Zamislite da zaustave METRO zbog moje cipele! (u tom momentu sam zamisljala kako saopstavaju u metrou: "Central line is experiencing severe delays due to a shoe under the train"... KATASTROFA!). Kako sam to cula, ja sam odmah probala njemu da objasnim da je iipak najbolja ideja da mu ja ostavim broj telefona i da kad prestanu svi vozovi da idu oko pola 1 ujutru, tek tad idu u ekspediciju i samo mi jave da li je cipela ziva ili ne...

Dok sam ja njega tako ubjedjivala, poce onaj drugi tip da vice sa drugog kraja platforme kako je pronasao cipelu. Docupkam ja do tamo, kad imam sta da vidim - voz PREGAZIO cipelu i perezao je na pola. Smrrrrrrrrrrrrrrrccccccccccccccccccc :((( A ona tako jadna lezi na onim sinama u par komada :( Prosto nisam znala da li da se smijem ili da placem :p

A kako su saznali obojica da smo nas dvije strani studenti, odmah su izvukli tu polovinu cipele (druga polovina sa stiklom je bila izmedju pruga i nije mogla da bude spasena) i uhvatili da me ubjedjuju kako obavezno moram da je nosim kuci kao suvenir.

I tako smo Solmaz, ja i jedna ipo cipela krenuli nazad na Old Street da se prezujem da bi mogle da odemo u provod (tu sam vec cvrsto rijesila da cu da se dovucem do nase zurke, pa crkla!). Ona me ostavila u metrou da ne gacam bosa po ulicama i otisla do mog stana da uzme druge cipele, dok su mene svi gledali kao kretena, kao da je moj izbor bio da u tom stanju camim po prljavom metrou (srecom, imala sam vlazne maramice)... U medjuvremenu sam ja iskoristila tih 10tak minuta da nazovem J. koji nas je vec pola sata cekao na Leicester Sq da mu javim zasto kasnimo...

Na kraju smo uspjele da se dovucemo oko pola 12 do nase zurke, bacimo oko na par simpaticnih tipova, i taman kad smo krenuli da se provodimo (Solmaz je navikla na nasu muziku jer je bila na skoro svakoj nasoj zurci u Torontu), u 1 ugasise muziku i poslase nas sve kuci jer su kod nekog kretena nasli noz!

Eh zivote!

Tu sam vec rijesila da je vrijeme da se vratim kuci i sakrijem pod pokrivac prije nego sto mi se kosa zapali ili nesto tome slicno...

“I believe we all feel love in the same way. Only those who live love intensely can escape the vulgarity of our own existence. And those who suffer do so from a love that has broken them. They weren’t able to maintain it, or perhaps they’ve become dependant, or they’ve suffered an emptiness or have a need for affection felt by all of us living in a city of 20 million inhabitants where we are often alone.”

(Alejandro Gonzalez Inarritu)

amor es tradicion

     love is tradition

amor es angustia

    love is anguish

amor es pecado

    love is sin

amor es egoismo

    love is selfish

amor es esperanza

    love is hope

amor es dolor

    love is pain

amor es muerte

    love is death

que es el amor?

    what is love?

amores perros

    love’sabitch

I tako, skoro citav vikend provedoh u svojoj sobici, ubijajuci se od dosade... Tacnije, probala sam da gledam filmove i da skidam epizode zadnje sezone CSI sa neta, dok nije stigao e-mail pretece sadrzine od naseg internet provajdera da preopterecujem mrezu i da prestanem to da radim iz ovih stopa, inace ce biti primorani da preduzmu stroge mjere... Koje to, bas ne znam, ali mi se nesto i ne mili da saznam i da ostanem bez interneta...

Prije neki dan je stigla dugoocekivana stipendija za sledeci mjesec i kad su se oduzeli svi ocekivani troskovi, ostala sam sa taman toliko para da mogu da se prehranim i kuci da sjedim sledece 4 nedelje. Ali se tjesim da je makar onaj tamo vikend bio ludo proveden (zato i trenutni manjak para)...

Situacija uopste nije vesela...

Inace sam jedan uzasan baksuz kad je tehnologija u pitanju. U petak sam otisla da pokupim mobilni telefon koji je jednostavno prestao da radi, da bi mi rekli da ce biti popravljen tek u sledecih „14 do 28 dana“ jer su morali da ga vrate proizvodjacu... Ja ne znam stvarno sta je samnom i mobilnim telefonima, ali imam osjecaj da zracim nekom za njih negativnom energijom, jer kako se koga dohvatim, tako taj vrlo brzo ode u totalni „out“. Ovome zadnjem je pukao LCD ekran iz meni nepoznatih razloga (majke mi moje, nisam sjela na njega ;)). Fino je Kiki rekao – „nikad ne bih uzeo telefon od firme koja prodaje frizidere i ves masine“...

Dok sam se taj dan tuzno vracala kuci znajuci da nemam para nigdje da se mrdnem, rijesim da uletim u HMV i kupim jedan film, ali uz obecanje samoj sebi da ce to biti iskljucivo ako se bude uklopio u moj nedeljni budzet (koji sam silom prilika morala sebi da odredim). Naravno, ja ne bih bila ja da nisam odatle izasla sa 6 novih filmova i kompletnom spi*kanim nedeljnim budzetom. Ali sad mogu makar da provedem sledecih nedelju dana jeduci mrvice i gledajuci filmove, sto i nije bas toliko lose moram priznati.

Kad smo kod filmova, ne znam je li ko drugi vidio nominacije za Oskara, ali to je blago receno katastrofa... Mada ni ne znam sto se vise cudim, kad su svake godine sve gori i gori! Jedine filmove koje podrzavam od spomenutih u raznoraznim kategorijama su: ’Half Nelson’, ’The Last King of Scotland’, ’Volver’ & ’An Inconvenient Truth’. Dobro, priznajem i da ’Babel’ nije bio los, ali ovo ostalo... spare me please! Stvarno mi je vise muka od glupih americkih filmova za siroke narodne mase. Nije ni cudo sto sam se uvjek krpila sa svakakvim likovima po Cafe del Montenegro ’Film’ forumu o tome kakve filmove treba gledati. Kad mi neko dodje i kaze da je najbolji film svih vremena ’X Men’, ’Scary Movie’ ili (nedaj Boze) ’Jackass’, dodje mi da svisnem... Nego, o ukusima ne valja raspravljati, makar tako kazu. A ja kazem da narod treba obrazovati normalnim filmovima, a ne svakakvim smecem.

Uglavnom, hvatajuci zjale tako citav vikend bez kinte, rijesim da cimnem uobicajeno drustvo za lumpovanje da vidim sta oni rade. Situacija ista... Svi bankrotirali, doma sjede i tjese se kako nece jesti do sledeceg vikenda da bi mogli da izadju. Solmaz, kukavica, sami u svom sobicku bez prebijene pare (navodno je dok ne prebrodi ovu krizu prestala metro da koristi i presla je iskljucivo na autobuse jer su jeftiniji) i skida sa neta epizode ’Grey’s Anatomy’. Valjda je sve ostalo sto je valjalo odgledala, tako da je sad jedino ostala ta serija. Makar ce biti u toku kad otperja nazad za Kanadu.

Tu je ja pozovem kod sebe na rucak da zajedno sprckamo nesto od ove hrane koja mi je ostala (i koja bi trebala da traje do cetvrtka od kad imam pravo da predjem na budzet za sledecu nedelju) i da kukamo kako nam nedostaje Toronto (i mame koje bi nas sad nahranile :p)... Na kraju joj je presjeo citav rucak jer sam uhvatila da je stravim kako je mozda trudna (kasni, a i nesto joj je muka u zadnje vrijeme) he he he bas sam grozna... (poslije njene cike: „M. please take it back now!“, dala sam joj par od ovih kupljenih filmova da je utjesim)

Posto je otisla, prikacim se na msn da vidim je li se jos ko upecao na foru (sprovodim jedan interesantan ’eksperiment’ po msn-u, ali on zasluzuje specijalni blog) i naidjem na bivseg... I to ne bilo kog bivseg, vec THE EX (njega bi trebala da prati ona glasna muzika iz filmova „tu-dum“)... Poce on tu nesto da me opuca i ja se osmjelih da se pozalim kako od njega sve sami „komplimenti“ padaju i kako se uvjek nadje da me vrati tamo gdje mi je i mjesto (bar po njegovom ;)). Za uzvrat sam dobila interesantnu ponudu da izanaliziram njegov trenutni „veliki i prvobitni“ stav prema meni. Primamljivo...

Inace sam po drustvu uvjek poznata bila po tome da sam svima zivima psihijatar i analiticar i rame za plakanje... Zato, nazalost, na sebi nikad taj talenat nisam mogla da upotrebim, a pogotovo ne kad je THE EX u pitanju. Samim tim, njegov ni tadasnji, a ni sadasnji stav prema sebi ne mogu nikako da izanaliziram...

Ali cu morati nesto da smislim jer me odgovor na molbu itekako ceka sledeci put kad se susretnemo na msn-u...

.::Samantha: Well, let's just say it: you won.
Carrie: Was there a contest?
Samantha: Oh please! There's always a contest with an ex. It's called "who will die miserable." ::.

Prvi put u zivotu sam se nasla u situaciji da zivim sa cimerima. Tacnije, prvi put u zivotu sam se nasla u situaciji da zivim sa cimerima koje nisam sama birala. Tokom godina kad sam zivjela sa sekom, kod nas u stan su se povremeno useljavali pojedini clanovi drustva ili koji trenutni momak, ali svi oni su bili itekako dobrodosli i svi su generalno boravili manje od mjesec dana. Sem sestra od tetke koja se uselila samnom u PG (kad je sorella otperjala za Veneciju) na deset dana i ostala 5 mjeseci (M., bivsi, je imao da svisne). Samim tim, trenutna situacija je pocela polako da mi ide na nerve...

Kao student u Londonu koji prezivljava iskljucivo na stipendiji (misleno cu da ignorisem izmaxirane kreditne kartice ;)), nisam imala puno izbora oko smjestaja zbog suludih cijena i manjka para, tako da sam odlucila da budem u studenskom domu. S obzirom da faks ima posebne domove za post-diplomce, uslovi su nam mnogo bolji nego ostaloj studentariji, tako da je smjestaj u stvari grupa stanova razvrstana kroz 3 bloka. Kad sam konkurisala za dom, prvo sam izabrala opciju da budem u ’mijesanom’ stanu (tj. tamo gdje ce biti i muski i zenski), jer se mnogo bolje snalazim sa muskim osobama, a i u takvim grupama generalno zna da bude veselije i interesantnije. Poslije par horor prica od strane svog muskog drustva, ukljucujuci njihov problem, pogotovo kad su pjani, da ciljaju wc solju i skoro nepostojece kulinarske sposobnosti (tacno sam mogla da zamislim frizidere pune piva i cipsa), poslala sam jedan molecljiv e-mail da me prebace u „all female“ stan.

Kakva greska!

Na pocetku je sve to izgledalo super – stan ima 6 soba (svaka ima svoju sobicu), 2 kupatila i veliku kuhinju. Cimerke su mi: Adriana (brazilijanka), Jolanda (njemica), Nataly (tj. Natalja – cistokrvna ruskinja), Meenakshi (indijka) i kineskinja (stalno zaboravljam kako se zove). E sad, problem u stanu generalno gledano nije buka jer nema toliko privodjenja :p (doduse ruskinja konstantno dovlaci neke drugarice koje se kikocu i vriste i lupaju vratima do suludih doba), nego cistoca. Iako imamo ljude koji dolaze i svakodnevno ciste zajednicke prostorije (tj. hodnik i kupatila; kuhinju ciste jednom nedeljno, a za sobe smo same odgovorne), kuhinja je uvjek prljava - stalno je neoprano sudje nabacano u sudoper, ostaci hrane svuda, mrvice po podu.. Ugh... Ja stvarno nisam picajzla i daleko od toga da sve mora da mi bude cakum-pakum i da blista, ali ovo se vise izdrzati ne moze!

Jolanda je prva bila koja je napisala upozorenje (posto se ne gledamo dosta cesto, sve stvari koje moraju da se zajednickim silama rijese se rjesavaju pismenim putem). Njenu akciju su svi jednoglasno podrzali uz obecanje da ce da odrzavaju kuhinju, pogotovo zato sto su iz ostalih stanova javili da su im se pojavili misevi. To se, naravno, zaboravilo poslije nedelju dana. Onda sam ja uzela stvar u svoje ruke i ustanovila pravila ponasanja u kuci, ukljucujuci pranje sudja cim se zavrsi jelo, ciscenje za sobom, zabrana lupanja vrata poslije 11 uvece i famozni „swiffer schedule“ (tj. svakoj sam dodijelila po jedan dan u nedelji kad treba da ocisti pod od kuhinje). Akcija se opet podrzala i svaka se pridrzavala pravila... Do nedavno...

Ja ne znam sta se desavalo sa ovim domom juce, ali taman kao da je u neku crnu rupu upao. Prvo se internet kidao non-stop. Onda nije bio tople vode. Kad su tobos popravili toplu vodu, voda svejedno nije topla, nego nekako mlaka. Onda je nestalo grijanja (losa stvar jer je postalo hladno i ocekujemo snijeg), ali vidim da je danas popodne proradilo...

I kao slag na torti, udjem juce u kuhinju da napravim caj kad ono tamo... ne, srecom nije mis, ali nismo ni daleko od toga... rusvaj totalni! Ali katastrofa prljavo! Tu shvatim da se par ovih mojih cimerki opustilo tokom moga boravka u Kanadi i totalno zaboravilo na dogovorena (napisana i okacena) pravila ponasanja i prosto poludim. Na kraju sam zasukla rukave, navukla velike zute rukavice, opremila se svakakvim sredstvima za ciscenje i uhvatila da ribam sporet, counter tops i sve ostalo, ukljucujuci i pod. U tom momentu mog haoticnog i ljutitog ribanja upadne Jolanda koja uz tuzni pogled saopsti da je skoro prestala da ulazi u kuhinju jer ni ona ne moze da podnese tu prljavstinu. I poce da mi toboz pomaze u ciscenju tako sto je istresla mrvice iz tostera...

Kad sam zavrsila ribanje, opet je na red doslo pismo ostalim cimerkama da ih po ko zna koji put molimo da pocnu da vode racuna i da ciste iza sebe, jer je sasvim logicno da ako svaka pocisti za sobom, onda nece biti problema. Ipak smo zenske i valjda bi trebale da budemo uredne, jer stvarno nema smisla da nismo sposobne da odrzimo kuhinju cistom nedelju dana! Pa Boze greote! [sve kroz nos s podgorickim naglaskom] Da bih zvucala sto opasnije, pripretila sam najezdom miseva, buba i ostalih ne-ljudskih bica.

Posto znam da se stalno bunimo Jolanda, Nataly i ja, sumnja pada na Adrianu, Meenakshi i kineskinju. Ali, posto isto tako znam da je Adriana strasno pedantna i da uvjek cisti za sobom, mislim da je tu najveci krivac kineskinja jer je ona generalno dosta neuredna, a i najvise kuva (iako Meenakshi stalno ostavlja prljavo sudje u sudoperu jer joj treba po dan da se sjeti da ga opere). Zato se kineskinja bukvalno od ujutru do uvece ne odvaja od sporeta! Jos se neka njena drugarica kineskinja iz susjednog stana maltene uselila kod nas, tako da redovno zaokupiraju kuhinju. Uopste ne znam kako obije uspjevaju da odu na predavanja od tog silnog pravljenja dorucaka, ruckova i vecera...

I kako sad izaci sa njima na kraj?!?!?!?

If you haven't sinned, you can't be forgiven...

Poslije dobrih mjesec i nesto otsustva, red je da se osvrnem malo svom blogu, inace ce ostati prazan da cami jos dugo. Uopste nisam imala vremena da pisem jer sam do prije neki dan zavrsavala seminarske, sve u zadnjem momentu (uz obecanje ko zna koji put po redu da necu vise raditi stvari u zadnjem momentu, sto se i zaboravi cim se frka zavrsi), citala Frojda (dok su mi svakakve bludne misli padale na pamet... za to iskljucivo njega krivim) i bavila se fakultetom. A i vrijeme je bilo da uhvatim knjigu u ruke jer prve 3 nedelje raspusta (divno je opet biti student i imati tolike odmore :)) nista pod milim Bogom nisam radila, bez sto sam se razlezavala prvo u Kanadi i druzila se sa mojima, a onda smo se svi porodicno razlezavali po plazi u Panami i posteno odmarali...

Nego, oduzih ja ovaj uvod...

Elem, poslije tolikog vremena odmaranja, pa ucenja, pa svakakvih suludih akcija, dogovorimo se Rena (amerikanka), Jo (finkinja), D. (iz CG koja je tu na odmoru) i ja da odemo danas u crkvu, kao vrijeme je, a i red da se malo pokajemo za svoje postupke. Ipak, nedelja je, a nedeljom se ide u crkvu na nedeljnu ’misu’ (koja je pravoslavna terminologija za to? Znam, sram me bilo, da me sramota bude, obraz okidjeni!).

Uglavnom, nadjemo se nas cetiri na metro stanici Kentish Town i krenemo da pratimo sve mlade i vesele ljude put crkve koja je locirana u jednoj staroj zgradi koja je prije bila ili pozoriste ili bioskop...

he he he he Zar ste stvarno pomislili da smo otisli u pravu crkvu? Kako ne...

’The Church’ je mjesto gdje se vecinom okuplja mladez iz Australije, sa Novog Zelanda i po neko iz Juzne Afrike na dobar popodnevni provod nedeljom izmedju 11h30 i 15h30 kad ostali narod ide u crkvu. Ufur je 6 funti (+ funta za garderobu), pice se iskljucivo prodaje u ’setu’ od 3 i dolazi uz plasticnu kesu koju svi vezu za farmerice i provedu ta 4 sata djipajuci uz rok muziku i druzeci se sa ostalima. Guzva bude poprilicna (izmedju 800 i 2,000 ljudi, zavisi od vikenda), narod totalno dezvijan, a i animacije ima svakakve – od takmicenja koji ce tim vise da popije, do komicara, wet T-shirt contest i neizbjezne striperke koja takve stvari radi da je meni vilica na podu bila [ja jesam prije bila u strip klubovima, cak i u famoznoj ’Afroditi’ u Podgorici (nego, to je posebna prica), ali za to sto je ova radila mislim da treba neka specijalna dozvola :p]. Sad definitivno znam gdje cu musko drustvo da vodim kad dodju u goste ;).

Rena i Jo su se nagrdile majci i u 3 popodne mrtve pjane izmilile odande, dok smo se D. i ja odlicno drzale (svaka nam cast) i nastavile setnju po Camden-u. Tacno vidim da cu se propiti u ovoj Engleskoj...

Forgive me, father, for I have sinned ;)