Pokusavala sam da se suzdrzim i ne pisem o poslu, ali ovo ce biti izuzetak – neke stvari jednostavno ne mooogu a da ne napisem. U protivnom, kupice se u meni i jednoga dana explodirati, a to ne zelimo J

Medju raznim posastima “modernog” poslovanja mislim da su radni sastanci/seminari/treninzi visoko na listi najbeskorisnijih stvari koje postoje. Nedavno sam (ponovo) bila na jednom i drzim da je ako se nesto desi u 10/10 situacija – mozemo ga nazvati pravilnoscu. Kada odes na jedan ovakav sastanak, vidio si sve :-P Radni dio je bio zbrzan, konfuzan, neprecizan, preporuke za nase uslove apsolutno neprimjenljive, a koleginice zajedljivije nego ikad…  Mislim da je aposolutno nemoguce uciniti da nesto sto vazi kao pravilo u jednoj (balkanskoj) drzavi, zazivi i u drugoj – a upravo to je bila srz preporuka… “Nadredjene” koleginice su sate potrosile da nam stave do znanja kako to ne samo da je moguce, vec je i obavezno, na sta smo se Makedonka, Albanka, Rumunka, ja i ostale “sapatnice” koje rade u nekim kancelarijama-(po)cerkama samo empaticno zgledale. Na ovakvim sastancima vidis da zdrav razum i logika nisu bas cijenjene “skills” and “tools” i da svako pitanje ili sugestija koju imas, nije nacin da nesto razjasnis, popravis aktuleno stanje, vec je nepozeljno i shvaceno kao “kontra-produktivan” akt :-P 

Neradni dio je tek posebna prica! Neke stvari u “slobodno” vrijeme nije pristojno propustiti da ti ne zamjere kolege… Moras da se druzis I kad ti se ne da :-P I kad ti je neko simpatican i kada nije, moras iz kurtoazije da sjedis s njim, da se smijes njegovim posalicama kao da su nesto najoriginalnije sto si u zivotu cuo (narocito kada nije tako) i tokom objeda da vagas svaku rijec… Djavo mi ga tako  na izzeo i popio :-)))) Nisam im ostala duzna, sto jeste-jeste: na svaki  saljivo-ironicni komentar sam odgovarala duplo – vodjena mislju jedne moje drage prijateljice: “Sto da vratis nekome istom mjerom kada mozes duplo?” :-))))) npr., kada su koleginice kometarisale kako sam se prehladila, a sefica mi odmah ispricala kako se njen sin cesto “pravi da je prehladjen da ne bi isao u skolu” (?!), ja sam odgovorila duuuuugim i socnim  otpuhivanjem nosa i jednim: - Kako?! Pardon, usi su mi zacepljene od prehlade, pa slabije cujem…” Ona ce mene… ;-))))

Je li ikad iko ista naucio/unaprijedio na ovakvim skupovima? Je li ikada uspio da primijeni ono sto se zakljuci/preporuci (a narocito u situacijama kad je sjediste organizacije na sasvim dr. kontinentu)? Koja je uopste svrha?

Postoji tu jos jedna stvar koja je vezana za ovakva putovanja. I kada ne zelim, uporedjujem “nas” i druge nacije.  Lijepo je promijeniti sredinu… lijepo je otputovati negdje gdje ljudi drugacije zive – stoji... Ali sto vise slusam/gledam kako zive ljudi po drugim zemljama, to sam sve blize zakljucku da smo mi jedini pozeri koji se nikada nece opustiti… Ne znam vise da li je to uticaj tradicije, ili potreba ili… jednostavno neznanje da postoje ljepsi, jednostavniji oblici zivljenja, ali nekako se sve vise plasim toga da nikada necemo nauciti neke stvari, a da grupica nas koja zudi za tim bezbriznim, opustenim nacinom zivota nikada nece imati priliku da neke stvari prozivi… Poznajem jednu curu koja je strasno naporna za druzenje (da ne kazem da je tipican energetski vampir), ali kad je nacin na koji zivi svoj zivot u pitanju - jedno joj moram priznati: ne zavisi od ocjene svoga okruzenja, ako zeli da se skine gola i bosa i igra na podu –  ona ce to i da uradi i da uziva punog srca! Prijateljica, koja je otputovala u jednu drugu zmelju na odmor mi je prije neki dan napisala kako je prethodne noci sanker imao performans u jednom lokalu, da je uz neku komercijalu igrao tako da bi se svaka zena postidjela svog plesnog (ne)umijeca. Ja zamisljam scenu u kojoj grupa kvartasa iz Niksica pije pice u lokalu gdje muskarac zanosno igra uz muziku…  bilo bi: “Prestani, pucacu ti u koooljeno” – sa sve dugim vokalima. Da stvari budu  crnje, uhvatila sam sebe kako mi je postalo neobicno kada je neko kulturan, ljubazan, prijatan… o, sweet mama, gjde mi zivimo!? Tokom prve setnje nakon povratka s ovog poslovnog puta, zena je udarila mog momka kolicima u kojima je vozila svog potomka… mrtva ‘ladna… nicim izazvana, uz mogucnost da ga izbjegne, bez potrebe da ga udara i bez ijednog “izvini” nakon sto je to uradila… ne znam… Meni je jedna takva teta presla tockom djecijih kolica preko noge prije par mjeseci… itd., itd. Mislim, zvucace jadno, ali ne nerviraju mene ti ljudi samo zato sto tumbaju prirodni poredak stvari u moj glavi, nicim izazvani ulaze u moj zivotni prostor i narusavaju mi harmoniju … ja sam nekako vise tuzna zbog toga sto su oni takvi  kakvi jesu… tuzna sam zbog njih… ali, da ne patetisem :-P  Dugo sam sebe ubjedjivala da je nevazno kakva je vecina, dok god imam neku svoju manjinu -  grupu dragih ljudi koje sam sama odabrala za prijatelje, ali surova istina je da smo osudjeni i na prisustvo onih koji nam to nisu i nikada nece biti... ali, ”  ne znam… Mozda zato naucimo da cijenimo ove nase “manjine J Mozda je to, ipak, dobro…

Biću vrlo kratka, kradem od svog radnog dana...

Maločas dok sam telefonirala,  stajala sam kraja prozora i gledala čovjeka kojeg je drugi čovjek zagradio automobilom, te ovaj ne može da isparkira svoj. I trubi čovjek, trubi, trubi... pola sata (ispred zgrade u kojoj je moja kancelarija, to je sasvim prirodna pojava L), a onda ustaje iz svog automobila, odlazi do auta koje ga blokira, polomi retroviozor i dva puta pljune na staklo (vozačevo, naravno). Koji je feedback na ovo?

A u prilog ovog posta o kulturi, evo i jednog photos-a:

Neću napisati više ništa.

Potresena tekstom koji je osvanuo u jučerašnjoj štampi, trebalo mi je malo vremena da u glavi posložim neke stvari... Kada sam pronašla tekst o video-klipu pod nazivom „Marija – Zabjelo“ nisam bila sigurna da je ono što čitam moguće! Tri „drugarice“ se iživljavale nad četvrtom, zato što je ta nesrećna, četvrta imala „intimni odnos“ sa momkom jedne od ove tri luđakinje!

Najviše me šokirala činjenica da djevojka koja je preživjela torturu nije prijavila svoje mučiteljke. Čega se plaši? Sredine, koaj bi vjerovatno nju osudila što spava s tuđim momcima, „drugarica“ da ovaj put ne reaguju sa još gorim posledicama?!? Ne znam šta da mislim... zašto je kod nas žrtva ta koja najčešće ćuti i kakve smo mi životinje postali, ako jedni drugima radimo ovakve stvari!? Koliko ponižavanja, bola, torture može čovejka da podnese, a da ostaen normalan? I zašto niko nije reagovao na ovaj događaj? Odgovore tipa „ako neko sam ne želi sebi da pomogne, ne treba mu pomagati“ ne prihvatam, jer dok god smo mi u društvo u kome neko ko preživi nešto ovakvo nema potrebu da to prijavi, znači da smo svi pomalo krivi i da svi treba da nađemo načine da se postepeno liječimo.

NIKO, NIKO, NIKO na ovom svijetu ne može da pretpostavi kroz šta je ova djevojka prošla i kroz šta će sve prolaziti. Medijima će biti interesantna  priča još par dana, onaj mali postotak normalne populacije na ovim prostorima će se sablažnjavati kad god se slučaj pomene, ali rijetko koga će proganjati to što jedno ljudsko biće više nikad neće moći da se povrati od traume koju je preživjelo.    

A koga oni štite?

Nikada ne stignem da prokomentarišem jedan fenomen na našim ulicama – beskorisne ljude u plavom, poznatije kao radnici MUP-a. Sta oni tačno rade nikada mi neće biti jasno, a posebno zašto rade sve što ne treba  a ništa od onoga za šta ih država plaća i što moraju svi da se ponašaju tako da vas bude strah od onih koji bi trebalo da vas brane, ili jednostavno tako da svaka njihova pora šalje poruku da im je svejedno jeste li vi  bezbijedni ili ne?

Kad se samo sjetim svih smiješnih, a bogami i tužnih epizoda u kojima sam gledala „plavce“, dođe mi da svisnem od muke.

Primjer br. 1

Prije par godina, fotoreportera jednog lista prebili na očigled „plavaca“ u sred bijela dana i pored „čuvara“ mile zgrade Vektre (Rimski trg). Obrazloženje: nije u njihovoj nadležnosti.

Primjer br. 2

2003. u ljeto vrelo, dok sam me mučilo nešto poput Insomnia-e, djevojku tukao momak više od 10 minuta pred već navedenim i na istoj lokaciji. Obrazloženje isto kao u prvom primjeru.

Primjer br. 3

Policajci se redovno igraju s malom djecom, začikavaju ih i igraju žmurke, dok uz njihove „bai“ zvuke automobilima prolaze ljudi brzinom koja nije ljudskim okom saglediva... oni se vrlo često igraju i sa sinom moje prijateljice i ja ih razumijem, on je divno dijete, ali mi ih ne plaćamo za to... Jedna kategorija nije u 3pu da se igra s djecom, već svoje „duhovite“ opaske dijele s mlađom ženskom populacijom („A, viđi je, brale...“ i sl.).

Primjer br. 4

Policajci ne vole momke s dugom kosom. Za njih su oni – po default-u - sumnjiva lica i zato ih pretresaju do gole kože kad god i đe god stignu. Imala prilike da se uvjerim, budući da moj momak ima dugu kosu. Kada sam pitala jednom prilikom zašto nam traže isprave, policajac mi je, sofisticiran kako jeste, odgovorio da on ima pravo da mi dokumenta traži „kad god ‘oće.“

Primjer br. 5

Policjaci bijuuuuu, kad se naljute opasno biju... jednom prilikom sam sjedjela u kafiću, a ničim izazvan ulicom je počeo da trči momak, bos, bez majice... simpatično, pomislih kad eto za njim 4 drota, koja od stomaka ne mogu da ga stignu, trče, trče, trče oni za njim dok cijela ulica gleda, a onda ne uspijevaju da ga „junački“ sustignu, pa mu još „junačkije“ na kraju podmetnu nogu, momak se prospe po ulici, a oni ga toliko tuku da me i danas boli kad se sjetim te scene. Tuku ga, čak i pošto su ga privezali kao bijesnog psa i time otklonili svaku mogućnost bijega.

Primjer br.6

„Ne znam, bez tebe“ – to je bio odgovor policajca kad sam ga pitala je li ulica Kosta Racina ova kojom hodam, jednom prilikom kada sam tamo zalutala tražeći salon kome neću da pravim reklamu.

I taaako... umorila sma se od nabrajanja… Ako imate još neki primjer slobodno dodajte. A ja ću se i dalje osjećati kao kriminalac, mada ništa protivno zakonu ne radim, a o sopstvenoj sigurnosti ću razmiljati sama, jer našim policjacima to „nije u nadležnosti“.

Na početku današnjeg posta, imam mali test za sve vas. Sastoji se od isključivo jesnog pitanja i 2 moguća odgovora...

Kada izađete u provod, u subotu veče u Podgorici, vratićete se kući:

a)      srećni i veseli, blago „taknuti“ i malo umorni – dakle dobro provedeni;

b)      iznervirani i nezadovoljni, pitajući sto se kog đavola i izlazili.

Ako ste, slučajno, zaokružili odgovor pod “b” onda ste u grupi sa svima nama koji se pitamo šta se desilo s normalnim stanovništvom Podgorice i zašto u lokale danas izlaze razne baje (male Knindže), Cece, Mece i ostali… kuda su otišli svi oni i zašto je Podgorica odavno postala posmatračka zona u kojoj je sve mnogo više briga šta rade oni stol do njih, nego njihovo sopstveno društvo… ajde malo da ispoziramo, pa da se svi nosimo kući! I kako sam odavno provalila da se to (više) nikada neće promijeniti, već neko vrijeme ne izlazim toliko često (bar ne vikendima) da bi to moglo da me izbaci iz takta… Ipak, sinoće se zeznuh i ne vodeći računa o kalendaru, izađoh sa svojim momkom i njegovim prijateljima… tačnije, parom, cura je doputovala iz jedne srećne zemlje tu nakratko, tako da nisam baš mogla da tražim “dlaku u jajetu” i da predložim odlaganje za ponedeljak… avaj, izađemo mi i kako sam zaista od onih ljudi kojima je bitno s kim su, a ne gdje su, a kako je ekipa bila OK, većina subote veče je protekla više nego dobro… A tada… stižemo do momenta kada ulazimo u Irish Pub, a kome zaista nikada više ne bih pravila reklamu, ali moram ga pomenuti poslednji put, tek da vas sve koji ovo pročitate upozorim šta vam se može desiti… dakle, ulazimo mi i stajemo negdje kod šanka blizu stolova na samom početku. i smijemo se  (ljudi ne biste vjerovali koliko nam je Podgorica subotom veče prijala J), i drugi par u ekipi se ljubi, konobar prilazi da primi narudžbu i kaže:

- Ja se izvinjavam, ali morate biti malo pristojnjiji…

 Ja ćutim par sekundi u nadi da to što je rekao,on uopšte nije rekao, nego da su kokteli bili prejaki i da je to samo moja mašta… a onda čujem svog dragog koji kaže:

-         Ti mora da se šališ? – i tu već kapiram da nas  je konobar stvarno upozorio da budemo pristojniji…

-         Ne šalim se, gazda tako traži…

Ovo su oni momenti kada dobro osmatram okolinu, kako bih ustanovila gdje su kamere i mahnula jednoj, kao znak da se ne ljutim na Candid camera team… umjesto toga, svo četvoro smo pristojno napustili Irish, te se nadam se da je “gazda” bio srećan…

Uzas.