„Gde li sam ostavila?“, premotava po papirima na stolu. Traži papir što sam joj ostavio pre neki dan. U njemu je popis godina za upis staža bivšeg kolege Maćke Gasova, koji se skrasi u Australiji. Kenguri ovako, on ovako. Zamolio me da mu upišem.

„Tu si ostavila“, pokazujem na drugi kraj stola. „Možda ti je pao?“

„Iii jaooo pao!“, smeje se Krinka Janana, a rukama i dalje barka po papirčinama.

„Meesto da ti padneš“, smeje se i na ovo moje.

„Evo ga!“, iščupa ga iz gomile.

Odvede me preko puta u arhivu.  Zapuhnu me tmina. U tmini zagoreli miris papira, koji truli. Razbacane stalaže. U stalažama kartoni. Svaki karton nosi neko ime i prezime, podatke o firmi i godine provedene u njoj.

„E, tu su.“ Uzme jednu stalažu nasumice. „Ove je slovo V. I svi su ovde na slovo V. Onda redom. Kako se preziva?“

„Gasov.“

„A ime?“

„Metonim.“

„Smajić, Sakčić, Spasić, nema Gasov.“ Zastade. Rukom kruži po polju. „Tu je negde. Ako je podneto.“

To je samo devedeseta. I to od prvog februara do najkasnije dvadesetog juna, kada je otvorio radnju. Kreće izvan ovog papirnatog pakla, kreće kao da će pokraj mene. Krila mi se obrušiše ka njoj. Ona uzmiče. U ruci joj onaj moj papir. Krilima je nežno obujmljujem, ona se povlači, hoće da ustukne, krilima je nadvijem. Ona nazad da je voda ne ukvasi, da ne smoči sandale. Preskače vodu, mene za sobom, izlazimo u hodnik.  Idiote, opet si bio nežan. Keramička pločica poda mnom iskoči iz ležišta. Nije ti prvi put, ispratim je pogledom. Naherena osta.

„Izvinite, gde se overavaju uputi od lekarske komisije?“

„Idiote, pardon! Tamo, gospodine.“

Ulazim za direktoricom Jananom, ulazim za papirom u šalter salu. Klija me ne gleda. Prepoznao je flomasterom obeleženi papir. Rekao mi je, preko Aranke iz penzijskog fonda: „Ima vremena. Gasov nije još za penziju. Treba mu još pet godina.“ A Aranka iz penzijskog fonda je mirisala na štavljenu kožu. Njeni su nekad bili kožari. Miris štavljene kože ostaje zauvek. Dovoljno je da te samo jednom nadime. A Aranka je odrastala među kožom.

nastavak

„E, navrati za ono!“ zavirivala je Krinka Janana u kopir aparat koji je štektao od starosti.

„Kad da dođem?“, opet finoća sipi iz mene.

„Dođi kad hoćeš, Tikvine.“

„Došao bih, Krinka, posle kafe. Kad popijete kafu!“ Ne smem više da sipim.

„Važi, Tikvine!“

Utekoh u kacelariju da čekam osam, vreme kad se kafe dokrajčuju. Krenem iz svoje kancelarije, put Fonda za zdravstvo, olinjale Krinke Janane. Direktorica Krinka Janana. Ništa ne marim za to: njene guze se klikeraju umesto onih klikera iz mog ranog detinjstva. Ustuknem malo, Čedna još srče kafu preko puta, čujem je kroz zid kako se kikoće. Srče i kikoće. Vraćam se na stolicu: sad će ona. Palim jedan, palim drugi štampač, oni cijuknu u znak početka. Zatim, Čednin i na kraju mom kompjuter. Tako svaki dan. Tako i ovog četvrtka. Ne čekam više, muvanjem pored kompjutera, na vratima Čedna.

„Idem do zdravstva!“

„Dobro“, gde se nalazila Čedna u mislima teško je bilo odgonetnuti. Da je upitam, a neću, prenulila bi se daleko.

Vrata otvorena, očerupana direktorica telefonira. Konstatuje moj dolazak. Tiho priča, cvrkuće:

„A na to oko sad dobro vidiš?“ S one strane mora da je odgovor pozitivan. „A operisala te je doktorica Lidija ... Nije .... Takve su žene. Lažljive.“ Opet se smeši slušalici, sve tiše govori. Krećem, leđa od nje. Čujem: tup, tip, tup. Dobuje po stolu prstićem. Mami me njime da sednem na stolicu. Mislila je da odlazim, a ja sam hteo da ona slobodno završi razgovor. Sačekao bih u hodniku.

„Bože, šta ti je život!“, daje važnost obavljenom razgovoru.

„Život je zajebancija“, dunem i ja tamo gde i ona. Prilazim, izvija žirafin vrat. Ja cmoknem žirafu. Pripada onoj vrsti bonzai žirafa. Mala rastom, a sve potrebno upakovano ima. Ne osvrće se na moje njuškanje, gura svojim putem. Ne pokazuje ničim da sam je balavio.

nastavak

Ispred njega sam stao. Zamalo to činim. tek da se pozdravimo i onda se sklanjam. Lice mu je zgužvano, iskrivljeno. Plastelin na njemu svoje uradio. Bolest doradila. Nije voleo da ga gledaju. Sagovorniku je uvek tokom razgovora bio okrenut temenom. Glas mu je ostao čist, pređašnji. Kao i ranije. Pre bolesti. Pruža mi rukom, poglednem 50 evra. Gledam u novac.

„To je za pripremu“, reče mi njegov glas.

„Kaže se za tehničku pripremu, Srebrenko. Za ono što sam ti lektorisao i korekturu teksta vršio.“ Nikako Srebrenko da upamti. A i šta će mu to? Napisao je hroniku svog rodnog mesta, isprepeltenu običajima, zaboravljenim jezikom i pesamama toga kraja. Neke je sam ispevao u toj tradiciji.

Platio je unapred. To govori da je nestrpljiv. Jedva čeka da knjigu ugleda. Već se sklanjam, da ga ne iritiram gledanjem u lice. Izamakao sam se, njega ostavio s onu stranu. Stolica je nepomična. Srebrenko se zadovoljio time da bude samo glas. To ga jedino još ispunjava. Da bude glas. Jedan glas. Svoj bivši, nepromenjeni glas.

„A, meni? Daj i meni“, kaže Jagoda. Njegova Jagoda. Nikad se za ženu ne kaže moja.

„Dobićeš kurac!“ odbrusi preko jezika.  Uvukao se u moje tek misli koje su ga lizale. Već ga je Jagoda držala. Natakla se, haljinu neku bledo letnju podigla i češe cik, cak, cikcak uz umrle noge. Srebrenko ju je terao od sebe.

„Pa, i ona je u krugu, Srebrenko.“

„Jeste u pički materinoj! Ona?“ Na nekoga mora da svali nemoć Jagoda je tu najbliža.

„Trpi nas. U krugu je pisaca i pesnika.“ Odmahuje rukom preko stolice. Rukama može sve, nogama ništa. „Nemoj više“, govori mi. Šuška dok vraća novčanice u džep.

Jagoda se sad presamitila preko mene. Zagrlila me. Glava joj mimoišla mi vrat. Sisa nema. Mislim da nema. Nije dala da ih dodirnem. Kao što i ja njoj nisam dao da me poljubi. Uveravam se da žene nisu za svaki kurac. Ali i da se pička nabode uvek na onaj koji se najviše izlaže suncu. Na onaj koji joj je u blizini, Onaj koji joj se nudi. Na dosadnog, ponajpre. 

„Onog što je uporan“, izleti iz Jagode kad poskoči.

„Je li tetka Nera dolazila?“ pokušavam da zabašurim ovo izletelo. Srebreko ga je prečuo. često je u svom svetu. Nime on samo sam kroči. Ne treba mu društvo.

„Nije, nije tetka Nera.“ Stolica odgovara. Srebrenko u njoj. „Bila je neka devojka.“

„Srebrenko pitala je za Garabranka.“

„A, da! Sad se prisećam.“ 

„U vezi štampe. Ponela rukopis od svog prvenca. Traži izdavača.“

 Jagoda me podseti na patku. Jer kad god sam video patku, kad god sam video da se ganja, terali su je dva patka, nikad jedan.

nastavak

Začuše se ulazna vrata od zgrade. Garabranko naćuli uho, čuli su se neki ženski glasovi.

„To je Nera! Jagodina tetka. Neka tetka“, ote mu se. Samo da nekog ne pogodi dole na stepenicama. A tetka Nera je - upoznao sam je - drtava, matora, držeća, ničim ulubljena Zemunčanka koja je prešla sa stanom u Staru Pazovu, niže pošte. Tu je tek dve godine. Nije se smirila. Ta se ne može skrasiti. Zvirnite u ličnu kartu. Slobodno pogledajte, ja sam je otvorio. Čitajte: datum rođenja: 1712931325559, pripada Neri Aleksandro, od oca Ivana; izbačena u Obrenovcu, Republika Srbija, biće da je tada još mirisalo na Kraljevinu, mesto, selo Urovci; a sada u Staroj Pazovi, Grobljanska 32 od 18.08.2008. godine. Hoće opet dalje, ne drži je mesto.

„Ona je“, ponovi Garabranko, sad već siguran. Stopala razlikuje.

            „Idi, Garabranko,“ rekoh mu. Ja pođoh. On ostade na gelenderu, vidim ga dok se spuštam. Odjednom i on šmugnu. Na trećem spratu sretoh devojku sa torbuljakom, pitala se u sebi, preko oka vidim, šta će je dočekati. Čujem. Vrata se za Garabrankom zatvoriše. Pesnikinja? Mislim da je krenula do Garabranka. I ključ se čuje. U ruci se okrenuo. Tetke Nere nema. Malo niže, dočeka me veštica. A šta su stare babe nego veštice I one same, svaka ponaosob oseti kad postaje veštica. Uplaši se moje brade, šmugnu u bravu. U vrata. Sama pojava joj je dosta materijala za zapitanost koju će podeliti sa drugom vešticom. Vešca nema u zgradi, oni žive kraće. Znatno kraće. Odu na vreme.

Dovoljno je da me je videla. Sad će sve saznati o meni. I da nosim različite čarape, da zimi obuvam sandale jer nema snega i nije mi hladno u njima, da gelišem kosu, da ne nosim gaće kad očekujem iznenadnu jebačinu u trku, da pazim da ne ugazim na neku ispucalu liniju na trotoaru, da ne zarezujem semafore na malim raskrsnicama, da mi je jedno jaje manje od drugog, da ne idem na slavlja i rođendane, da finansiram slavu ukućana, a ne dočekujem goste, jer odem negde na put, peške, naravno; ne ljubim auto.

Auto je ubica na uslovnoj slobodi. Primetiće ona da ležem u osam popodne, roletne su mi spuštene, svaka daščica u njima na dolju nalegla, lufta ni malo; otuda će me uočiti da ustajem u tri kad se nebo tmuri i jarca oblake, mutne nego kakve, vetar mu čobaniše. Pričaće ona, ili njojzi druge da sam nevinost izgubio izuzetno kasno, pod uglačanim nadvožnjakom u Baru. „Šljiva je puka. Sve se čulo“, tako će reći za taj čin, dotle će stići njena znatiželja. I dalje. I dalje. Daleko bilo! Daleko od ovih redova „Belog kantuna“  koji tek nastaje. Šta sve nastajanje jedne knjige mora da trpi.

nastavak

Najzad da se krenem s mesta, odmakao sam putom od Krušedola. Ovo da se odmaknem odnosi se na priču. Da ne kaskam, nastavljam.

Stade onaj s kombijem. Telefonski da izvestim: dvojica:  vozač i suvozač, šta bi drugo bio. I vas vodim da ne budem sam. Poslušajte:

“Za Irig?”

Samo da razmislim? razmišljam; prst, logično na slepoočnicu, mnogi su pre mene to činili iako nisu bili na putu za Irig. Pomislim da li sam na putu za Remetu ili ... A, da dupe mi govori: za Krušedol si.

Samo pravo!

“Koliko dugo?”

Pa, najviše 5-6 km. Sad već vidim i klince.

Ovo možete preskočiti. Zato ga i pišem u drugom, novom redu. Ako ništa drugo, ono bar sam se tri puta olakšavao. Praznio. Baš tako. Jer ako bolje razmislim, a pitаnje je šta je to, onda me ošamare dve misli tesno povezane, naravno da ću vam reći: čovek je džак. Nedovoljno je reći: Džak. Čovek je džak u džaku. Manji u većem. Jer, pogledajte, bilo kojeg, prvog koji na vas naidje, ma pogledajte sebe: glava vam je puna misli. Zar to nije jedan džakčić. A telo, puno posebno stomak, pun koječega. zar to nije oveći džak. Iz ovog proizilazi da je svako, pa i vi, u kondiciji. Čestitam! Dobro da ste mi podmetnuli nogu, jer ko zna gde bih otišao.

“Evo, nama proleća!”

Smeška se. Srećan što sam naišao, srećan kad bilo ko naidje. Drugi ispod kačketa, kauboj po ponašanju:

“Slabo je ovo.”

“Bolje nego da zagudi.” Ne treba sa njim ...

Ne treba dalje, ko zna u šta bi se ovo izrodilo. Tačka.