Ušao je.

„Dobar dan“, ja njemu prvi.

„Zdravim!“

„Vreme je za penziju.“

„Aaaa“, odmahnu rukom niz sebe.

„Osamdeset treća vam je.“ Tačka. Tačka i treba. Pogledao sam u papire ispred sebe, proverio sebe. Upitnik opravdano izostaje. Osamdeset treća.

„Ne marim.“

„I nećete u penziju?“ A toliko puta sam se uverio: ponos mu neće penziju.

„Nisam došao zbog penzije, nego zbog razreza.“

„Pitate za porez?“

„Koliki će biti, konačno, za prošlu godinu?“

„Kao i uvek.“

„Kao i dosada.“ Ponovi on, samo drugom formulacijom. Malo sam mu ja pripomogao.

„Nećeš mi priznati uluge?“

„Ne.“

„Nećeš mi priznati materijal?“

„Ni njega u celosti.“

„Skresaćeš i dnevnice?“

„I njih.“

„Kao i uvek.“

„Neka na tome ostane.“

„Neka ostane“, rukom k meni, a nogom udesno na ona vrata koja ne vode van.

„Ne tamo!“ Okrenu se Lojzan. „Ovamo.“

Ode Lojzan. K r a j čepa po svakom slovu. Nećak mu u penziji, Kerenol. Dođe iza Kerenol. Dogovor padne među nama: Lojzana u penziju. Zgovnamo papirologiju, on nije ni znao za to. Inflacija bila. Nema inflacije samo u stvarnosti. Nije to ta godina. Inflacije ima i u knjigama. I u ovoj itekako. Lojzan rasproda sve buriće. Velike cifre, dopalo mu se. Iza toga umre. Kerenol je skupljao buriće, ljudi su ih vraćali, nekima je pretio sudom. Ne, ne mogu o Kerenolu, njevog deran me zakrilio. Navalio o njemu. O njemu da pišem. Oca da preskočim. Otac je kriv, Kerenol je kriv. Razmazio ga. Jednica mu. Nije mu davao buriće da pere, valja po velikom dvorištu. U izobilju rastao. Pogrešio si, Kerenole. Izbacujem te iz redova.

„Ja sam sebe sam izbacio.“ Sok istekao, onaj u burićima već godinama stoji, niko ga nije hteo, a nekad se Zapad o njega otimao preko Slovenaca. Oni otkupljivali i odovozili. I prestalo. Marej mi, ko bi rekao, eno ga na gradilištu u Švajcarskoj. Sa Rumunima se bori. Na šta je spao. Neće na tome da se završi, vidim. Žena će mu povući decu za sobom, od veselajaka postaće neobrijanko, riđe brade – od koga je povuče? – neće zuba beliti.“ Ovo sa belenjem zuba sam ga baš zakucao. Svaka epska pesma se već ubuđavila od belog, belenja.

„A, ja. Nećeš bez mene skončati?“

„Daleko bilo, pomakni se s mesta, lepa devojko!“ da ne bi epika u oko mi navejala, okrenem. „Misliš, lepa devojko, redove neću bez tebe ispuniti. A ko si ti, ako smem upitati?“

. „Ja sam Lojzova vanbračna kćer. Stari kasno smočio. Smočio bogato mojoj majci kad je po selu otkupljivao trešnje. Kada je zatrešnjila, on je opet, bogato nagradi, da ćuti. U testamentu me je priznao.“

„S tobom ću lako. Dobro mi došla.“

„Dobro vam došla. Ne ide drugačije da kažem.“

„Ti si Lojzovo sve raspičakala?“

„Jesam. Nisam ja u tom poslu. Ni suprug mi. Mi smo fakultetski obrazovani.“

„Izvini me!“

„Nema više redova?“

 „Redova ima, ali ne za tebe, Razumenko. Zbogom.“

nastavak

Nikada mi neće biti jasno, otkud toliko auta sa našom registraciom diljem puteva? Moja malenkost ima hipotezu da, onako konstruisana pitanja u testu, odgovor može dati sto posto polaznika. Uslov je ispunjen, svi su pismeni. I tvrdim, opet, samo hipotetički, da svi daju tačne odgovore. Pitate se, zašto onda duljim diljem ovog dvoreda, troreda? Duljim, zato što tačni odgovori nisu i tačni odgovori koje su zamislili u komisiji za polaganje da su tačni. Otuda, duboko mislim, još dublje od toga, najdublje mislim da u vreme kad se odluči da zaokrugli jedan od ponuđenih odgovora: a, b, c, d, kandidat i budući vozač doživi stres, preciznije, stresić. Drž’te Vujakliju! Čvrsto drž’te! I gospodin Klajn pljucka po njemu. I njemu je zastareo. Nema, vidi, nema reči stresić. Ni Vujaklija nije imao stresić. Ništa zato. I on mora da je bio član ispitne komisije za polaganje vozačkih ispita.

E, kad smo kod tuširanja: uzmem čiste gaćice iz fioke, suv peškir, pa kroz hodnik, pravo na dugmiće, prekidače na zidu kupatila. Prekidač za svetlo klik. Prekidač za bojler klik. Isključeno. Prešlo mi u naviku ovo drugo klik na gore otkad se Evda usmrti. Ona je radila u punionici sokova kod Škrbata (o njima ću samo da popunim ove redove o Evdi), uda se tek godinicu, i svisnu. Sama sebe... Evda se usmrti. Grejalica se, iza toga, od sebe ugasila. Sva pocrnila. Lep spomenik, lepo sećanje za sobom ostavi. Ostavili njeni. Njeni su svi, svi koji su bili na sahrani. To nije bila sahrana za foliranje. Bio sam. Ja sam to tako video. I sad gledam. Ništa se nije promenilo.

Gurate me dalje iz kupatila? Sve zbog sokađžije Škrbata. Pa, nisam jedini koji vam je nešto obećao. Ispuniću, ispuniću. Malo sam se napario. Kad vi kažete opustio, prihvatam. Sad treba naći vezicu kao: elem, dakle, naime. Ništa od toga. Krećem sa: Škrbati su...

Škrbati su Cincari. To mi pomaže da ne krenem od njihovih početaka. Uzelo bi teksta i teksta. Čim si Cincar, ti si vredan, i u ono vreme, i u svako vreme koje nije nevreme, čim si Cincar, vredan si, i bogat si. Takve sam zatekao.

Da, kako je mala i zgodna reč. Zgodna za potštapanje. I dok sam to pomislio, štrcnu mi u oko Lojzan Poljanac. Onaj iz priče „Kamen“, pitate me. Taj bašt taj. Ne skroz! Onaj je bio izmišljen i ono oko njega što se vezlo. Ovaj je pravi pravcati. Postojao. I ne samo to. Bio je ujak Škrbatima. Ma lupetate, gde može biti ujak svima. Bio je ujak Kerenolu. Sad mi u oko štrcnuo i Kerenol. Oba odjednom da o njima pripovedam. Stariji je Lojzan, ujak ima prvenstvo. Ali, opet, Kerenol je bitniji. Idem pa kako bude. Biće. Uvek je bilo, veli horski narod. To ti je svaki narod. Ima ga. Zato se i zove samo narod. A gde je puno ljudi tu je hor neizbežan. Samo me samoča neće izneveriti. Uleti ova rečenica dok sam hvatao daha za nastavak. Izvinjavam se svima.

nastavak

Najzad da se krenem s mesta, odmakao sam putom od Krušedola. Ovo da se odmaknem odnosi se na priču. Da ne kaskam, nastavljam.

Stade onaj s kombijem. Telefonski da izvestim: dvojica:  vozač i suvozač, šta bi drugo bio. I vas vodim da ne budem sam. Poslušajte:

“Za Irig?”

Samo da razmislim? razmišljam; prst, logično na slepoočnicu, mnogi su pre mene to činili iako nisu bili na putu za Irig. Pomislim da li sam na putu za Remetu ili ... A, da dupe mi govori: za Krušedol si.

Samo pravo!

“Koliko dugo?”

Pa, najviše 5-6 km. Sad već vidim i klince.

Ovo možete preskočiti. Zato ga i pišem u drugom, novom redu. Ako ništa drugo, ono bar sam se tri puta olakšavao. Praznio. Baš tako. Jer ako bolje razmislim, a pitаnje je šta je to, onda me ošamare dve misli tesno povezane, naravno da ću vam reći: čovek je džак. Nedovoljno je reći: Džak. Čovek je džak u džaku. Manji u većem. Jer, pogledajte, bilo kojeg, prvog koji na vas naidje, ma pogledajte sebe: glava vam je puna misli. Zar to nije jedan džakčić. A telo, puno posebno stomak, pun koječega. zar to nije oveći džak. Iz ovog proizilazi da je svako, pa i vi, u kondiciji. Čestitam! Dobro da ste mi podmetnuli nogu, jer ko zna gde bih otišao.

“Evo, nama proleća!”

Smeška se. Srećan što sam naišao, srećan kad bilo ko naidje. Drugi ispod kačketa, kauboj po ponašanju:

“Slabo je ovo.”

“Bolje nego da zagudi.” Ne treba sa njim ...

Ne treba dalje, ko zna u šta bi se ovo izrodilo. Tačka.

Jedan sa rumskom tablicom prošišao je. Ostao mu ogrizak na putu. Od slatke jabuke. Takva je, baš takva. Njeno drvo je formirano, niko ne treba da ga obrezuje. Nikog nema da je bere. Ni Njutna da navrati. Čvoruge da pokupi.

Drugi, evo ga. Čujem iza mene, ka meni, šiba. Beogradske tablice, boja zelena, mutna, besno auto.

“Kuda idete?”

Pitate da me povezete?

“Da.”

Hvala vam puno. Hvala vam puno. Auto odlazi. Hvala, hvala za njim maše. Sve mislim: ugledaće me u retrovizoru. Možda i ja njega ugledam. Zamalo da mu uzmem adresu, pošaljem svoju zbirku aforizama. Zakasnio sam. Auto je brzo, kako dodje, tako se izgubi.

Još jedan ogrizak na putu. Na istom mestu, po sredini. Opet onaj, sa rumskim tablicama. Kao u onoj bajci, bacao je ogriske. Ako ne otvori prozor, od prdenja će se ugušiti. Svakako, svakako. Ako nastavi ovim tempom da jede neprskane jabuke.

Čitaj, vidi mene intimizirao sam se sa Vama. Čujem Vas: Ne smeta. Ako je tako, nastavljam uz Vaše puno uvažavanje. Čitaj, kažem, po drugi put: svako je je imun na svoj prdac, to je  istina. Lična, ali istina. Globalna, to je već pitanje, ali ne bih o tome. Ostanimo pri prvom. Od toga se ne može pobeći. U zatvorenoj kabini kakva je kabina auta, prdac usvaja kiseonik, guta ga kao davljenik, halapljivo do kraja, da ne kažem do jaja. Manje ostaje vozaču, zar ne, ne treba velika pamet da se to zaključi. Slabi njegova koncentracija. I volan se otima, kuraži kao ždrebac. Poznato je, nije zgoreg da ponovim: konj, makar bio i raga, kad oseti, a odma oseti da ga je uzjašio neko neuk, neko ko ne vlada njime, odma, ama odma, ovaj se nije ni smestio u sedlu – pokušava da ga zbaci. I ne odustaje do svoje realizacije, puj, do ispunjenja svoje namere. Namere, čiste li reči, čistija ne pada mi na pamet. A i da nije pala, Vi, ti bi мi oprostio Pa, znanci smo. Zajedno prošlim stranama ove knjige se rukujemo. Ne miri se dok ga ne otrese. Ja ovo za kraj o konju. Velim, konj se ne miri dok ...

Tabla. Na njoj: Krušedol. Precrtano je. Ni ja neću ništa o njemu. Precrtaću i ja. Što ne bih. Vidim, jedino fudbalsko igralište okrečeno po travi. Znači, danas imaju utakmicu.

Zajajio, taj što je stao. Mobilnim čačka uvo. Garav. Gleda uz put, prema selu. A selo uzjašilo mu na pogled. Gledam, kad si nepoznat - može ti se - samo gledaš. Oči ti sve ljube, a drugi ne očekuju da treba tebi da uzvrate. Da te cmaču u praznu stranu. Svi to čine, čak i najbliža rodbina. Pljusnu u praznu pokraj obraza, samo te prasak zapljusne. Moda k’o moda; stigla iz sveta, stigla i zadržala se, ustalila. Pa neka je. Znamo šta je poljubac hteo da kaže. Stao sam, “pričepio” kod onog garavog; za malo da zaboravim: onome uz put, putničko vozilo mu dolazilo.  Silom je zastao, kamion mu se pokvario. Cirada podignuta, sajla na dole. Treba neko da ga vuče. Ruke do lakata zamastio. Nije on, nego masnoća.