Ušao sam na stazu. Beton poda mnom. Gladnem se po kosi. Lepo sam rekao brici santimetar i po: „Ovako“. I on ovako saseče. Kad sam nanovo došao, reče mi njegova žena: „Ti si pogrešio. Sam si mu rekao.“

„Sad samo malo oko ušiju i tek malo po vratu, gore ništa. Neka je, neka poraste.“

„Kako ti kažeš.“

Trebalo joj je vremena. I kad sam u ogledalu bio visinom zadovoljna, za svaki slučaj skrenem do brice: E, vidiš li kolika je.“

„Vidim, Tikvine“ rekoše svih sedamdeset i sedam njegovih godina. Okicama po meni preleću. Male oči su uvek ukrivale laž. U ovima, zagledao sam, nisam primetio ni trunku.

“Puštam da raste još neko vreme, a onda dolazim. Na ovoliko ćeš me saseći.“ lepim ja ti na sedamdeset i sedam godina.

„Važi, komšo!“ Delilo nas je desetina kuća. Otuda i ova bliskost bricina. 

Prošao najbliži kesten. Prolaze noge. Prolaze ruke. Prolaze zembilji. U pokretu karirane košulje. U pokretu zategnute guzice. U pokretu poštapalo. Jedno poštapalo. Svaki pokret seče, razbija, kasapi vazduh. Svaki pokret. Svačiji. Ništa se ne čuje. Tišina. Sve u tišini, taman da dodam mislima. Prasnu smeh! pocepa usta jedne tinejdžerke. Pocepa i onoj do nje. Makete od nogu, ruku, zembilja, kockastih košulja i onog poštapala popadoše bez buke po zemlji. Niko me ne primećuje od njih. Vratim pogled.

Bio sam već izvan parka, mimoišao hladovinu. I ovaj put mi se učini da poslednji kestenovi granama mlataraju za mnom. Mene u proleće umesto gripa, šapa i slinakve ili neke druge bivoljske bolesti, sustigne paranoja, prvi njeni znaci. Odmahnem joj u stranu; odgudim rukom paranoji, nejasno; spazim: na rampi stoje. Formirala se kolona. Najbliži meni, a ipak daljio je nekih tridesetak metara – limun. Jedan limun, tek da upijem u zenice boju, onu žutu, jasnu, i Suncu se dopada. Dva limuna, pet, pedeset, pedeset pet hiljada, sto miliona limuna, nastavio bih da ih brojim, drumsku krstaricu da opišem; tek okom sam joj guzu zakačio.

nastavak

„Mora da je Nova!“, pogađa Garabranko. Papagaj podigao glavu.

„Otvori“, glas sa interfona. Garabranko poslušao.

„Ko je?“ pita Pitija.

„Nova stigao. Rekao je da će poraniti.“

Nova je još dole. Treba da prešparta četiri sprata.

„Idi, Pitija, spremaj se!“, naređuje Garabranko. Pitija ne posluša. Muva se. Muva bez glave. Presekla je zvonjava. Alergična je na nju.

Nova stiže. Zdravi se sa svima.

„Ošišao si se, Novo“, kažem mu. On se smejulji. Smejuljak se rasteže polako, brzo će se zalediti.

“I ti si se šišnuo!“, šašolji me Pitija po kosi. Skidam joj ruku, zbacim je. Pitija odlazi u sobu. Prisetila se Garabrankovog naređenja.

„Ovo sam doneo Garabranku“ , potura mi Nova. Daje mi ga, a ja ga vraćam. Vraćam nazad očerupanog Branka Miljkovića iz novina: „Oni su neozbiljni. Jak im je konkurs.“ Sve ja tako odurno, otužno; gurkam isečak, obrezani, iz novina. Nije pošteno prema Novi, kasno me misao zveknu. On je i dalje sa smeškom, drži zube da se ne raspu. U ustima. Ako zine, onda van usta. Popadali bi pod sto. A onda bi ih tražili. Svi sem Garabranka. Omanem maslinovom granom preko jezika nekoliko puta, tek reda radi, zakači i Novu, a onda mi se ne htede više. Zborim: „Idem i ja polako, ômladino’. Vi se spremajte na miru za Zemun.“

„Sediiii!“, reče Garabranko, a sve čujem: „Idiiii!“

„Neka, idem. Vreme je.“ Prođem pored njih, zađem u sobu. Pitija se sprema, navukla farmerice.

„Zdravo, Pitija! Lepo se provedite.“

„Mislila sam da ne idem“, pade na trosed. Osta Pitija zabačena na trosedu. Garabranko me ispraća. Na gelenderu, pri rastanku smo.

„Bojim se da me ne udavi ona pijana.“

„Koja pijana?“

„Ma ona pesniknja. Ima jedna u Zemnu.“

„Evo ga pristiže i Jajalo Piler!“, cijuknem u hodniku zgrade. Ošišan; svetlost iz svetlarnika čarka mu po glavi; već ima neke bradavičice.

„Neka je Jajalo Piler preuzme!“

„Koga?“

„Onu pijanduru u Zemunu!“, Garabranko radosno pridodava.

„Maniiii me“, zašija Jajalo Piler, omota mani me, mani me, nekoliko puta oko sebe i krenu vratima. „’Ajde, Garabranko!“, poziva ga.

„Ostaću. Da čujem kako on odlazi.“

On, to sam ja. Tikvin Mrazović. Već klizim pored gelendera. Spratove prešpartam. Ulazna vrata zgrade preda mnom. Razmaknem i iziđem.  Pritvorim za sobom. Prelazim put kockom vitražen; trebalo je da zalupim. Ovako Garabranko nije čuo da sam otišao. Ostaće na gelenderu duže nego obično. U istom pripovedanju sva trojica smo se ošišali. I Jajalo, i Nova, i ja. Retkost, ali izvesna.

„Dogovor.“

„Ako niste imali druge, niste morali ni tu izgovoriti, čitaoci moji. Dovogor, svašta?“ Dovogor, svašta? osta da se vucara za mnom.

nastavak

Izgubi se gazda Eran Zlojutro jednog jutra. Kako, ne zna se. Nikog nije bilo unaokolo da to primeti. Samo su se kestenovi dosadno drmusali. Za njih se ništa izdešavalo nije. Osoblje tu. Svi na broju, njega nema. Jedno vreme su se gledali. Pogledi šarali. Šarali tamo i ovamo dok se ne skupiše na šefu „Dune“. On ih u snop zdelja. Njegov mig su svi razumeli sem muzike. Ona se bila zauzeta štimovanjem instrumenata. Osoblje se uderno raspremi, kad da je kraj smene, a ne početak rada. Šef među njima poslednji izađe. Zaključa ulazna, muziku pre toga istera, ode na poštu. Ključ upakova u vrednosnu vrećicu i posla na poznatu mu adresu: Zemunu, Uzun Mirkova osam. Primalac: Eran Zlojutro, bez prefiksa gazda.

Evo ga, Garabranko je nestrpljiv. Izišao je van zgrade, otvorio ulazna vrata.

„Tu sam, Garabranko.“ Glasom potvrđujem moj dolazak. Pas laje na korake. Na gazdine nikad. Njih prepoznaje. Bog mu dao. Drugima uzeo. Garabranko ispred, ja iza njega odlazimo do podruma. Sklanja kolica, točkaš. Otvara vrata podruma. Izvlači knjigu: „To bi trebalo da je. Pogledaj!“

„Jeste. ’Rastimo 2008’.“

„Evo još jedne! Da ostavim u biblioteku. Nemam ni jedne.“

Ja napred, on iza, teško mu. Masa ga poteže, teže se kreće. Stižemo. Za kvaku, vrata su otvorena.

Garabranko iz sobe donosi gomilu radova.

„Za to treba kesa?“ ubacuje se Pitija.

„Treba Pitija. Naći ćeš posle“, osorni hladni mosuri šibnuše iz njegovog glasa po Pitiji. Garabranko se trgne, išijas ga je pomilovao po šupku. Pitija pogled njemu, zaviruje mu u lice. Nikakve promene. Ništa joj ne odgovori. Ništa joj ne govori više. Ne obraća joj se. Lice ništa ne pokazuje.

Zvoni! Neko zvoni! Prekidamo zagledanje Garabranka.

nastavak

„Kod kulturnog centra.“

„Zvrcni me kad budeš blizu, da se spustim do podruma i da uzmemo ’Rastimo 2008’.

„Rastimo? Kakav je to naslov?“

„Naslov knjige.“

„Naslov dečjeg stvaralaštva?“

„Dečjeg.“

„Ne ide, skribomane!“

„Naslov je nebitan. Bitno je šta je pod njim. Bitno je da deca pišu. Prestanite sa pitanjima ne čujem Garabranka.“

„Nemam ni jedan primerak gore.“

„Dobro! Uzećemo iz podruma, samo da se dogegam, Garabranko.“

Uskoro prođem kestenove. Čitav njhov red. Jajalo Piler i Nova će doći kod Garabranka u pola pet. Da ne gubim vreme, zvrcnem ga na poslednjem kesetenu pri izlasku iz parka:

„Da“, kao da je sam strah gura, javi se Pitija.

„Zdravo, Pitija.“

„Ti si!“

„Ja sam!“, živnu Pitija. „Garabranko je sišao do izlaznih stepenica. Čeka te.“

„Dobro, Pitija!“

Nestrpljiv je. Taj poleti pre krila. Uvek negde srlja, žuri. Zapinje. Ali, priznajem, priznajem, i uspeva u svojim namerama.

Prođem „Takored“, ili po današnje motel ili hotel ili svratište „Duna“, a u stvari ni prvo ni drugo. Pre će biti da je vlasnik „Dune“spremio za ovo treće, za svratište – u narodu se najčešće pominje. Pomislio i govorio je pred svojim radnicima, oni nisu tajili pred drugim, pomislio da će se povampiriti vreme ispred Drugog svetskog rata, kada je tu bilo svratište i kupleraj; ofarbao, proterao je miševe, proterali radnici paukove, memlu. Izolacija, presvlake i navlake, sve u drvetu sem ogledala, sve se sija i sjakti. Pozivnice bacane iz aviona u vazduhu. Onaj mali, aviončić, onaj za zaprašivanje i oprašivanje u hangaru odmarao od sezone. Uze ga povoljno gazda Eran Zlojutro. Iznajmi ga. Na zemlji, po naseljima Stare Pazove i okoliša bi angažovan i naš Jajalo Piler, prvi prvatni dostavljač. Pozivnice raznosili: avion bacao, Jajalo Piler u ruke dostavljao. Nije želeo gazda Eran Zlojurto da nekog zaboravi, preskoči, da se neko ne pojavi sa onim „kakav si ti čovek, na mene zaboravio“. Alllllllliiii!!! Gosti bili na otvaranju, oni sa pozivnicama i bez pozivnica, i posle ni jednog gosta. Ni jedan da priviri, muzika svirala, mamila, bez uspeha. Konobari goste imitirali. Džabe se veselili i krkali morske specijalitete. Gazda Zlojutro ih nukao, nudio, podstrehivao „nastavite, nastavite“. Nadao se da će krenuti. I krenu mu. Krenu mu na dole. Klizi. Klizilo. Vrag odneo šalu.

nastavak

„Dođi sutra popodne!“, zapoveda, Garabranko zapoveda. „Uzećeš pesme od osnovaca. Ima nekih osamnaestak rukom pisano.“

„Treba im skrenuti pažnju, Garabranko!“ I skoro sam mu to govorio. Ne osvrće se na to Garabranko. Okleva. Magarac nogama o zemlju se svezao. Ne mrda. Nije što ne mrda, nego ne misli da mrdne. Da se pedljom pomakne. Niko to neće izmeriti. Ni pedalj da se pomerio.

„Svake godine im govorim, ne vredi“, ipak se pomerio Garabranko. „Pomiri se i ti“, tj, ja. Nema druge. Ostaje mi da prekucavam. Nije dobar sa Jajalom. Treba da plati da Jajalo Piler iščitava pesme, a on, Garabranko u kompjuter da utiskuje. Razmislio je, i odlučio i u moje ime: „On će to iskucati, njemu ću utrapiti. On se ne buni.“ On je Tikivin, tj. ja.

A tako je, potvrđujem na suvo. Ne izgovaram. Sebi klimam glavom, time potvrđujem.

„Tako je!“ I vi za mnom. Podržavate me ili me sažaljevate, nije bitno. Kažem, nije bitno kako se ne biste u razgovor uključili. A onda bih ja, ako ne vi, odugovlačio.

„Došao bih danas“, sevnem Garabranku.

„Do pola pet sam ovde, onda idemo u Zemun.“

„S kim ideš?“

„Ja, Jajalo Piler i Pitija.“ Ipak Jajalo Piler vozi, legla stvar do daljnjeg, neka je. i meni odgovara. Oseth da mi je laknulo. Ne moram da mirim i o miru da razmišljam.

„Ako ti odgovara, ako ne smetam, poranio bih s posla i došao u tri.“

„Mmmmoožeee!“ Debelo ko cevanica. Baš okrupnjalo Mmmmoožeee.

„Dolazim!“

Na pola puta, ispred ide Gružanka, majka u crnini koja izgubi sina u letu padobranom, šta s njom da razgovaram. zapitanost sama odgovara: utučeni sami sa  sobom razgovaraju. To mi je dovoljno da održavam rastojanje za njom. Ona odmiče, kao da ima cilj. Imala ga, dao bog! Mobilni mi zviznu u jakni ispod srca, jednom; drugi put; shvatih, oglašava se! Uzmem ga. Iz mobilnog sunu:

„Gde si?“ pita Garabranko.

nastavak