E! Uz ovakvo golemo E uvek ide psovka. Uz supu ide biber, uz juhu stoji paper. I to glagolasta psovka– od dragog nam glagola – psovka najčešće izgovarana. Neću je pomenuti. Eto, izgovorili ste je sami. Nego, ovde se postavlja pitanje: kome je upućena? Za divno čudo nikome. Baš nikome je nisam uputio. U sebi sam je ponovio. E, jebiga, legla je kao konstatacija, kao olakšanje za nešto. A šta je to nešto?

Ni ovaj put nije kasno za nešto.

„E, Garabranko, dobio sam imeil“, kažem njemu, a vama citiram istu poruku: „Slučajno sam na nekom forumu pronašao vaš email i obracam vam se sa nekoliko pitanja. Napisao sam roman obima oko 400 stranica u vordu sa oko 1760 karaktera po strani. Interesuje me, koja je vaša cena lekture i korekture teksta? Molim vas, ako je oglas još aktuelan, da mi odmah odgovorite. Takođe, tražim štampariju koja bi po meni prihvatljivoj ceni štampala knjigu u tiražu 1000 primeraka. Nadam se ažurnom odgovoru. Ksanro Vijatić.“ Hiljadu primeraka! E, čoveče, znaš li ti šta je kubik drva? puno pitam. Verovatno da zna. To ti je do dva i po metra kubična. U prazno govorim. E, neću u prazno. Pokušam da ga nađem na internetu, otkucam njegovu adresu, ništa. Nema ga, anonimus.     „Koliko bi ti, Garabranko, uzeo za čitanje?“

„Meni sto, tebi tristo evra!“, prosu se iz njega. Mislim puno je, ali ćutim. On se smeška. „Znam koji je. To je jedan, meni se već javljao, negde iz Srbije. Taj čeka na finasijera.“

„A koliko je štampa, otprilike? Ti imaš iskustva sa tim.“

„Teško je to reći. Čestristo strana, kažeš A4, to je najmanje 800 strana A5. Po primerku nije ispod 2,5 evra.“

„Tako da mu napišem.“

„Napiši!“

Pričepim ja dugmence za slanje i ono ode: „Postovani Ksandro, cena lekture i korekture iznosi 300 evra za Vašu knjigu. Cena štampanja nije ispod 2,5 evra po primerku.“

nastavak

„Poslušaj me, Garabranko. Napravim poseban fajl i nazovem ga „Beli kantun2. I tako svake nedelje ja do tebe, iskipujem kod tebe, a ti samo kompletiraš sa ostalim rukopisom. Jer, ako je dobar otisak nećemo morati da prekucavamo. Već direktno na skener i u vord dokument ćušnemo. Sebi olakšamo. Priprema knjige buja.“ Kad ćuti Garabranko, ne znam šta misli, ali da će se ubrzo pokazati, to stoji.

Kako mi lepo ćutite, pod stehom. Šćućurili se. U vama kvoca, šta mu je to kantun. Beli, svima jasno, ali Beli kantun? to kantun vas buni. To vam je ćošak, kao svaki ćošak. Najobičniji ćošak, ma gde ga sreli ili ga nadležni projektovali. Mesto za čekanje.

Odem, mislim da vam je jasno malopre pomenuti, a da li smo se Garabranko i ja dogovrili ili ne, ostade mi nepoznato.

Evo ga konobar. Odavno te nije bilo. Prestajem sa kucanjem. Konobar je lik koji donosi imel poštu. Ćušnem ga klikom miša, on ode radosno. Zavirujem: „Tikvine, otvori i vrati sa biografijom. Hvala.“

Od Irene Jatić, okolina Uba. Navraga u vordu 2007, moram prebaciti u vord 2003. Tri pesme i biografija, kako treba. Vraćam Garabranku. Trpam u folder „Beli kantun“.

Plovak titra na vodi. Nije neka voda. Vodurina. Talasavi tamo i ovamo. Plovak se davi, pa spašava. Malo tone, malo isplivava. Elem, pošaljem imeil Garabranku: „Garabranko, odakle je Mihajlo Golub i poslao je samo jednu pesmu. Savu, Marka, Mihajla i Danku stavio sam u poseban folder kod sebe na desktop i kad još njih nakupim, izvući ću na laser. Pozdrav. Tikvin.“

Odgovor stiže: „Tikvine, on je iz Novog Sada ali posle se javio i rekao da ta pesma nije za konkurs, poslaće tri druge. Ove druge sam štampao.“ Povučem besno plovak, prstom mu pokažem na svetionik: “Tamo se tornjaj!” Svetionik se istog momenta ugasi. “Nije me briga! Lovi u mraku.”

“Valjda se kaže lovi u mutnom?” Ne mirujete. Ne ide vam.

“Nisam baš toliko zašijao koliko vi mislite. Nisam. Drugi su to vaše govorili. I tako radili. Istošilo se. Sve se istroši vremenom pa i to.”

Ni ovaj put me nije poslušao Garabranko.

nastavak

„Zdravo!“.

„Svako dobro!“

„Zdravo, Vesana!“

Zdravo i tebi, Tikvine!“ Krčkaju pileće džigerice. Vesana maše šerpicom da joj ne zagori. Prsnu me jedna kap samo što sam seo. Izmičem se na drugu stolicu. Garabranko donosi pristigle radove.

„Poštar je doneo neke. Mislim da ih ima sedam.“ Nudi ih. Uzimam rukopise koje je Garabranko na štampaču izvukao i one koje je poštar Pavo doneo. Tih dana donosio.

„Sedam!“ potvrdim ja, ono što je Garabranko želeo da čuje.

„Tako sam i ja prebrojao. E, umro je Dušan Injović iz Beograda.“ E, kratko slovo e, kratak i glas e. E kao život. „On uvek među prvima pošalje rukopis.“

„Evo ga Mitar Ojković.“

„On ...“

„Pominjao si ga.“

„On je već nekoliko puta poslao. Pitam ga, ne bih da se troši za poštarinu, pitam, što šalješ toliko puta, gospo’n Mitre? A on meni kaže: ’Kaže što je sigurno, sigurno.’ Boji se da pošta ne zataji. Ovaj put valjda neće više slati.“

„Ma što mi ne reče! Ako sam ja blesav, nisi ti, Garabranko.“ Skoknem sa Mitra.

„Štttta?“ skokne Garabranko na mene. Sve se rečima pritiskamo. A reči ma kakve bile lakoće, vremenom otežaju.

„Pa ja umislio...“

„Šta si umislio?“

„Umislio sam da sve pesme moraš odjednom da odštampaš! Zamantao sam se. Pričao si da je prošle godine pristiglo preko sedomsto pesnika. I to tvoje sedamsto, jebeš ga,  palo kod mene u duboko oranje. Nikako da se opametim. Pa, mogu malo pomalo da nosim u firmu i tamo na laser, kad je prilika, propustim.“

„Neću da ti pravim neprilike.“

„Sam si rekao onda na gelenderu da ćeš utrošiti ribon za to. A on je skup.“

 „Već sam ja novi ribon kupio. Platio hiljadu i dvesta.“ Potencira cenu. Razlaže je.

„Pa šta ako si kupio?“

„Štampam. Neću da ti imaš problema.“

„Neću imati, štampaću pomalo. Ne vidi se. A, ako bih imao, slučajno imao, ne bih štampao. Rekao bih ti, ne mogu.“

„Nemoj da imaš problema.“ Riba se na kraju izvlači meredovom, pa i Garabranko. Snuždio se. I bi i ne bi. Meni tako izgleda. I vama? Onda zasigrno ne grešim!

nastavak

„Vi ste osnovali Udruženje likovnih umetnika ’Vitorio de Andreato’?“ pita ga domar vrtića, inače njegov obožavalac. On je direktoru kad je odlazio u penziju doneo sliku od Vitorio dea Andreata. Kolege koje ostaju naručile na čelu sa budućim diretorom, a on doneo. Sliku je uručila kćer, vaspitačica odlazećeg, koju je zaposlio.

„Vi ste osnovali Udruženje likovnih umetnika ’Vitorio de Andreato’?“ voli ovdašnji slikar da mu se ponovi ovo pitanje.

„Ja. Jesam. Mislim da sam dobro delo učinio za naše malo mesto.“

„I ja mislim!“ A što bi domar nego da misli da misli.

„Jer, kakvo je vreme, i kakvo nadolazi ovi bi me zaboravili. Bolje da se ja obezbedim.“

„Nego šta, nego bolje.“

Ne pričaju više. Jedan u jednu stranu, drugi u drugu stranu. Posmatraju slike Vitoria izložene sa obe strane šetališta.

„Moji su došli na salaš. I detinjstvo sam proveo na salašu. I u školu išao sa salaša.“ Odmenjujem ga, pričao mi je tu priču, ostavljam ga sa domarom. Bila je to italijanska porodica izbeglica. Ko ih i odakle ganjao, pričao mi je, nisam zapamtio. Nisam zapamtio ni salaš. Poznato mi je iz njegove priče da je porušen.

„Nije porušen“, uleće slikar. „Radnici su nosili ciglu po ciglu i zidali sebi svoje. Od salaša ne osta ništa. Samo ja znam gde je bio. I zato se ne čudite što na mojoj svakoj slici je po đeram, ako ne i dva. Na nekim u daljini i treći se nazire. naravno, tu je i salaš: mali, veliki, porušeni, načeti, sa salmom, konjima, kajasima. Perad manje slikam. A mogao bih. Tu je barica. Ni jedna barica se ne cakli kao moja. Tu bih mogao posaditi perad. Ništa ne bi falilo.“ Ako ga pustim, slikar Vitorio neće dovršiti, a već sam prošao kulturni centar i kestenovi me pokrivaju, pravac železnička stanica. Kratim ga u svojoj izvedbi: Slike sa đermom se dobro prodaju. Slikar Vitorio nije se obogatio. Čim proda slika koliko mu treba za mesec dana života i slikarski materijal, on pare strpa u čarapu, ja gledao, i dok dura dura. I onda nanovo. Opet đeram, i opet kod svoje udovice na ručak i na večeru.

Stignem kako je rečeno. Stignem k’o poručen. I jesam se poručio, vi ste mi svedoci. Slikar Viktor je ostao tu ispred ulaznih vrata zgrade. Nema ga, kažete. Ma, ispred ulaznih vrata zgrade u Zrenjaninu. Svašta od mene. Beno jedna, Vitorio je ostao pored đerma. Ih! Na interfon rukom, dugmić stisnem i pustim. Čekam.

„Ko je?“ evo ga zadihao se Garabranko.

„Mrazović, rode. Tikvin!“ Mehanizam zvrlji. Vrata se odlepljuju. Pojurim k njima. Dok zvrlji, mogu se otvoriti, posle toga ne. Na petom spratu nađem Grabranka na gnezdu. Beloglavi sup. On se odatle ne pomiče. Za stolom. Uvek sedi na istoj stolici. Iza njega se ide u spavaću sobu. I sada ga, rekoh, nađem posađenog.

nastavak

Okrenem broj. Koluta brojčanik. Zvoni. Tamo zvoni. Tamo meni od njega zvoni. Uf! Iskobeljao sam se. Kakva monstrum rečenica. Čekam i očekujem. Podigao. Garabranko stavio slušalicu na uvo. Prislonio.

„Halo!“ Halo dobilo u zvaničnosti. Sunem: „Garabranko, jesi li kod kuće?“

„A gde bi bio“, on meni.

„Imaš li neki plan? ne bih da smetam“ (puj, puj, malo finoće ostalo za zubima. Fin sam, iza upitnika malo slovo. Ide ponekad, ide, verujte mi).

„Nemam. Mislio sam na pijacu, ali kiša...“

„Onda bih se nacrtao za pola sata, pjehe.“

„Dođi“, dođi ravno ni gore ni dole. Ravnica, vetar sevrac, salaš daleko, a na ovom izmišljenom putu, na njemu njegovo, Garabrankovo ispušteno dođi.

„Šta ono da ti donesem? Ilustracije od Maoduša za „Zamke“, časopis i ...“ Moram priznati. Nije da nije. Umem ja da čekam. Umem da ćutim. Uverili su se mnogi. Da odaberem šta reći, a šta ne saopštiti u razgovoru. Kome reći, a kome ne reći. Sve ja ovo zbog toga što sad ne mogu izdržati. Krenulo i evo: Garabrankova knjiga basni „Zamke“ dobila je naziv „Zamak“, ali se, bićete očevici, premetnulo u „Zamke“. Neka ostane tako, reči su Garabrankove.

„I da ti donesem CD, na njemu druge ilustracije od slikara Vitoria dea Andreata iz Zrenjanina.“

„E, da!“ E, sad več drugačije. Beloglavi sup podignu krila iznad svoga gnezda i iznad vukojebine. S kljuna zbacuje pristigli oblak. Mlati njime. „Vidimo se.“ Oblak ode izgužvan više nego načet.

Ilustracije gospodina Josipa Maoduša iz Medulina bile su u povećoj jastučastoj kovetri, a Vitoriov CD u maloj isto tako jastučastoj koverti. (Jastučastoj, osećam mekotu ove reči.) Malu u veliku, a sve to u jezivo šuškavu kesu. Uhvatim za ručkele, već sam crvenu trenerku, drečavu sa uzduž punom linijom obukao, preko toper perjanu jaknu, braon cipele do gležnjeva, pa na ulicu. Put kojim se često ide je nezanimljiv. A usput se da razmišljati. Išao sam po velikim klizajućim pločama, jedna uz drugu nizane, divota jedna. To je neka moda zavladala. Da bi se neko mesto gradom prozvalo, nije dovoljno da se više od pola stanovništva bavi privredom, nego, nego je neophodno da ima ulicu za šetanje. Zato svaki novi predsednik, ili gradonačelnikom ako se želi prozvati, odreši opštinsku kesu. Trusne porpilično. Baci građevinskom svome preduzimaču, nekom od roda ili od svojih odanika, i ovaj preduzimač kolenima kroz tu ulicu dok se ne zasija, dok je blagonakloni ne otvori sa svojom gospojom i svojom dečicom – koja će mu jednog dana biti bivša. Mora se od njih odlepiti, i to je ušlo u običaj. I to je zdušno primljeno. Nego još su svi skupa. Pomenuti skupa. I njegova svita za njim. Među njima je, ako je to Zrenjanin, trljam oči, među njima je pomenuti slikar Vitorio de Andreato. Štrči mu francuska kapica, modra do crnila tamna. Na vrhu kape u sredini crni pipak. Pipak od glagola pipati. Ispred Vitoriova stomačina pliva. Sa strane nikog nema. Sam je. Živi sa nečijom udovicom, ali nju ne vodi nikuda. Njoj drago što ga ima. Oduvek se divila slikarima.

nastavak